AGRESOR - (UREĐUJE SE)

51. Bolnica

Jedna sumorna sreda i novi deo, uživajte i obavezno ostavite usputne komentare. Zabeležite svaku vašu reakciju, radujem se čitanju.

A na dnu, poruka autora kao i uvek.

¤

"Postoje greške koje samo ti možeš da ispraviš."

51. bolnica

Dnevnim boravkom se prolomi moj vrisak, okarakterisan strahom i užasom. Mrmljam neke nerazumne reči i jedva prepoznatljive psovke dok mu prestrašnema prialzim.

"Ne, ne.."-padam na kolena s njegove leve strane, pogledom upijajući strašnu scenu, užasnu situaciju.-"Tata! Tata, probudi se..."-dlanovima mu masiram srce dok ga doziva. Jedva otvori oči, čak šta više ne otvori ih skroz. Škilji u mene kroz trepavice, a pogled mu je tužan i izmoren.

Slab.

"Sve će biti okej, samo ostani budan..."-ne prestajem. Nastavljam sa reanimacijom koju me je naučio Kijan dok me je spremao za polaganje vozačkog. Nisam sigurna da li me uopšte čuje, jer deluje prilično nesvesno. Pogled mu je prazan, i uopšte ne mogu da procenim šta se dešava. Ujednačenim pokretima mu masiram srce kako bih mu ujednačila puls. Kada on ponovo otvori oči, uhvati me za podlakticu i priemtim da pokušava nešto da mi kaže. Svestan je, rekla bih da ipak jeste. Ali...

Nekako uspem da dohvatim telefon sa kafenog stočića i brzo okrenem broj hitne pomoći.

"Hitna pomoć, izvolite"-fina i smirena gospođa s druge strane veze ne uspe da završi svoj mali govor a ja već počnem da je zasipam informacijama...

"Moj otac ima srčani udar, 49 godina, srčani je bolesnik i..."

"Da li mu pružaš prvu pomoć?"

"Da, da ja..."

"Reci mi adresu kako bih mogla da pošaljem najbliža kola po njega, kako izgleda?"-glas joj je mio i smiren a ja se osećam baš suprotno. KRv mi se ledi u venama da nešto može da mu se dogodi. Odbijam da poverujem u to!

Čak šta više trudim se da ne razmišljam o tome, da se ne umaram time kako bih pružila svoj maksimum dok mu pomažem.

Slušam njene instrukcije, i kao najveća ludača trčim do kutije aspirina koju Mark drži pored kreveta. Grabim je mahnito i vraćam se do oca lomeći tabletu u ruci. Ne znam da li će moći da je sažvaće, ne želim da se zadavi tabletom dođavola.

"Budi uz njega, masiraj mu srce blagim pokretima, stižu za deset minuta."-telefon pada pored mene a onda se vraćam ujednačenim pokretima ruke, dok pokušavam da razgovaram s njim. Iako on pak ne govori ništa.

"Sve će biti okej, posle ćemo se smejati ovome, smejaćemo se, zar ne?"-iako pokušava nešto da izgovori naglas. Ne uspeva, strahovito se muči uplašeno gledajući u moje lice.