AGRESOR - (UREĐUJE SE)

25. Suza i sram

Novogodišnji specijal, uživajte!

¤

"Šta ako je isuviše blizu da bi posumnjali da je to on?"

¤

"Šta planiraš s tom metlom?"-pruža ruku ka meni s smeškom, pažljivo posmatrajući metlu koja sledećeg trena pada na pod. Ostajem ukipljena jošđ nekoliko sekundi, praznih ruku.-"Pretpostavljam da moramo da požurimo."

"Da."-hvata me za ruku i izvlači iz ostave. Ide ispred mene, raskrčujući haos koji je na hodniku. Ni ne usudim se da se okrenem ka kovrdžavom i devojci crne kose te samo pratim Danijela. On ne pušta moju ruku, i trudi se da žuri ali ne previše. Verovatno zbog moje noge koja pakleno boli. Trudim se da ne razmišljam o tome.

Hladan spoljašnji vazduh prvo stigne do mog lica a potom do mojih dlanova. Celo telo mi se strese na promenu temperature ali trudim se da ne obraćam preveliku pažnju na to. Makar mi hladnoća zapošljava um dovoljno da ne osetim koliko me zapravo boli noga. Ne prestajem da pritiskam ranu u nadi da će prestati da krvari.

Proklet bio onaj s kovrdžrama.

"Imam hiljadu pitanja za tebe..."-govori dok idemo stazom do parkinga. Ne planiram da mu odgovorim na tih hiljadu pitanja. Maka ne istinito. A svaka laž će biti previše komplikovana za praćenje, jednostavno ne želim da ga uvlačim u sve ovo. U ovaj haos od mog života.

"Danijele..."-ne znam ni šta bih mu rekla. Ali, sada ne mogu ni da smislim neku glupu laž. Jedino o čemu mislim je Kijan ali...-"Možeš li da me odbaciš?"

"A šta misliš gde smo krenuli?"-osmehne se a ja neprimetno prevrnem očima.Čujem kako ga neko doziva. Piskutav ženski glas zavučem nedaleko iza nas. Poznat, ali nisam dovoljno koncetrisana da bih ga razaznala. Podižem glavu na grupu ispred nas, stoje u omanjem krugu i puše a dim se stapa sa njihovim glasnim razgovorom. Slatko su se namestili s desne strane staze i zajedno uživaju u odmoru.-"Možda će biti bolno zbog noge ali..."-spuštam ruku na sedište a on mi pruža kacigu. Drhtavim prstima izvlačim telefon kako bih rekla Kijanu da sam dobro. Na brzinu zgužvam dve kratke reči u poruku i pošaljem mu je. A onda stavljam kacigu i pre nego spustim vizir pogled mi se zalepi za dečka u crnom koji je oslonjen na školsku kapiju s leve strane staze. Pogled mu je zalepljen za mene, kao da ne trepće. Isprva pomislim da je neko drugi, ali taj zao osmeh ga oda. I baš u trenutku kada njegov pohotni pogled pun mržnje zatreperi spuštam vizir i podižem nogu kako bih opkoračila motor. Bol me ubija, ali strah je jači, dominantniji.

Strah da će ovog puta uspeti.

¤

Ovoga puta nisam mogla da podnesem pritisak stepenica, morala sam da sačekam lift. Nisam se ni trudila da pronađem davno zagubljeni ključ, morala sam da zvonim. A vrata mi je otvorio tata, nasmejanog lica i vedre naravi. Rekao je kako sam baš stigla na dugo odlagani porodični ručak. A ja sam ga slagala da nemam više časova, iz nekog smešn og razloga. Poverovao mi je, oduvek je bio lakoveran. Dovoljno lakoveran da ne primeti laži moje majke koja se bez stida smuca okolo sa drugim čovekom.

"Mark je napravio onu njegovu čuvenu tortu!"-osmehnuo se ponosno.-"A ja sam se postarao da jedemo najukusnije pečenje."

"Šta slavimo?"-izula sam se na brzinu, rancem prekrivajući ranu na butini.

"Unapređenje draga!"-veselo je pljensuo rukama a ja sam se široko nasmejala. Napokon. Već mesecima se razvlači ta priča na poslu, a njega su već jednom preskočili. Bio je baš tužan. -"Znaš, uplatio sam karte za Pariz, tvoja majka će se oduševiti, zar ne?"

Eh, da znaš šta nju zapravo oduševljava.

Volela bih da ja ne znam.

"Nadam se."-on prošeta do kuhinje da proveri ručak a ja šmugnem u svoju sobu. Bacim ranac na pod a jaknu na krevet. Moram da očistim ranu i zavijem je. Kako znam i umem, dođavola.