AGRESOR - (UREĐUJE SE)

57. Sahrana

Usputni komentari?

57. Sahrana

Vrata su se otvorila i zatvorila a ja sam i dalje ostala potpuno nepomična. Da nisu zalupila verovatno ih ne bih ni čula.

"Megan moraš da se obučeš, hajde, pomoćiću ti"-polako sam zatreptala a potom spustila glavu. Pogled mi je pao na moje dugačke prste koji se nervozno, jedva primetno tresli. Nikako nisam prestajala da se tresem već neko vreme i nekako... navikla sam se. Gledala sam u svoje blede prste položene na belom mekanom materijalu kućnog ogrtača koji je obrglio moju figuru. -"Gde ti stoji..."

Nasumično je mrmljao nazive komada garderobe dok je 'preturao' po mom ormanu u potrazi za pravom odećom. Pretpostavljam da nije stvarno očekivao odgovor, već je samo nekako pokušavao da započne razgovor. Čini mi se da mu se zaista ne dopada to što ćutim. Ma, piše mu na čelu.

A nisam progovo4rila ni s njim, niti bilo kim drugim. Već duže vreme, rekla bih. Stvar je u tome što ne mogu ništa da kažem... možda zato što ne znam šta bih rekla.

"Oh."-uzdhanuo je otvorivši prvu fioku ormana. Pogled mu je bauljao o sadržaju iznenađujuće uredne fioke s mojim donjim vešom. Zatečeno ga je posmatrao a onda se jednostavno zamislio i ja sam okrenula glavu. Pitam se šta mu proalzi kroz misli sada... Šta li on zaista želi od mene?!

A ja? Ja ne želim ništa.

Nisam želela da se obučem, ma baš ništa da stavim na sebe. Sve me guši a koža me neprijatno svrbi pod bilo kojim materijalom. Ne želim da se obučem. Niti obujem. A kamoli da zakačim kosu i prekrijem ljubičasto plave podočnjake koji objašnjavaju sve sate propuštenog sna.

San.

U tome je poetna... to bi mođžda moglo da bude nešto što želim.

Želela bih da je ovo samo san, da se svakog trena probudim u udobnom krevetu i da prezirem činjenicu što moram u školu.

Želim nemoguće, dovraga.

"Preko košulje možeš kožnu jaknu, neće ti biti previđše hladno."-zastane.-"Uopšte nemoj da se opterećuješ oko toga poneću moj kaput za svkai slučaj ako ti bude hladno."-lagano sam klimnula glavom samo kako bih ga ubedial da sam živa i da ga slušam za promenu. Većina njegovih reči mi zvuči kao nejasno mrmljanje koje ne vodi nikuda. A ostatak je prosto... običan i tužan.

Ova priča o garderobhi me podseća na mamu. Na nju i njenu usku crnu haljinu na dugačak rukav a potom i debelu bundu koju joj je lane poklonio Tajler, njen voljeni ljubavnik. Podseća me na sve one bezosećajne reči koje nije prestala da izgovara od kako smo napustili prokletu bolnicu. Da li je moguće da joj je kratak pozdrav sa tatom na samrti bio dovoljan?

Meni nije.

Definitivno nije.

Moj prazan pogled je parao zavesu koja je moju spavaću sobu pretvorila u mračno leglo tuge. Moglo je da se vidi da, ali... Nisam dopupštala suncu da obasja moj životni prostor. Želela sam mrak i žudela sam za istim. I nije me bilo briga smeta li ikom ili ne.