AGRESOR - (UREĐUJE SE)

7. Zamalo

¤Vote + follow me 

¤

"Još uvek sam u šoku."-mrmlja dok ubacuje neku svesku u kojoj je škrabao ono što je profesorka diktirala čitav čas. Osmehnem se. 

"Zato što je odlučila da pita sledeći čas ili što stvarno želi da nas potpno upropasti?"-izvijem obrvu a on prevrne očima.

"Megan, baš si duhovita. Pričam o mom motoru."

"Nadala sam se da ćeš prestati da pričaš o tome."-zagrizem donju usnu i okrenem glavu ka profesorci koja namršteno piše domaći zadatak na tabli. 

"Kako to neko može zaboraviti?"-njegov glas pun elana i sreće me pomalo trzne i ja se delimično namrštim. 

"Vrlo lako, to nije ništa strašno."

"Devojke uglavnom nisu zainteresovane za motore."

"Već sam ti rekla da me više zanimaju automobili."-osmehnem se dok zakopčavam ranac koji sam spakovala. Ne mogu da dočekam trenutak da odem odavde, sve me guši. Polako ali sigurno. Nekako, kao da mi se hiljadu buba penje po koži i rado bih vrištala sada. Ali svesna sam zašto je to tako. 

Rasplansano sam odreagovala na Kijanov 'ispad' i nije mi drago zbog toga. Stalo mi je do njega i ne želim da upropastim naše prijateljstvo zbog glupog nejavljanja na mobilni telefon. Ali imam taj osećaj, kao da se nešto desilo i osetim neku čudnovatu tamu. Briga me obuzima i osetim strah kako se penje uz moje ožiljke. 

Proveravam obaveštenja na telefonu ali njegovog imena nema i blago razočarana spuštam telefon na sto. 

"Ne slušaš me, ha?"-nasmeje se široko što me dodatno zbuni. Em mi nije jasno o čemu govori jer sam se očito izgubila u svojim mislima em se tako lepo široko osmehnuo da sam ostala zatečena. Ozbiljno posmatram njegove istaknute obraze dok se smeje i iako mu koža deluje gruba i suva nekako izgleda snažno? 

"Izgubio si me kod duhovitosti, prosto nisam mogla da poverujem."-govorim s skrivenom dozom sarkastičosti koju on olako primeti. Sumnjičavo me pogleda a onda provrti glavom.

"S kakvom sam ludačom ja seo."-zadirkuje me ali u njegovom tonu ne primećujem nikakvu lošu nameru, nikakvo zlo skriveno pod starim mantilom nevidljivosti. 

"Pričaj mi o tome."-promrmljam dok oblačim jaknu a profesorka ustaje kako bi zatvorila prozor. 

"I onako me nećeš slušati."-prstima vrti privezak fudbalske lopte, kao da razmišlja o još nečemu pored ovog ultra dosadnog razgovora. 

"Nismo se dogovorili za onaj domaći...?"-kažem posle nekoliko minuta.

"Javiću ti preko fejsa, ne znam dal imam nešto isplanirano..."-klimnem glavnom odsutno.  Svakog trenutka očekujem da odzvoni hodnikom, da se užurbano proguram kroz masu i s osmehom uđem u prepun autobus koji će me odvesti do stanice. 

Razgovor s Danijelom prosto nije nešto za šta moram da se trudim, nije ono što želim. Uobičajeni razgovor koji je ispunjen brojnim glupostima i užeglom svakodnevnicom dvoje tinejdžera. Veoma zanimljivo. Da, prijateljstva su sjajna ali svi mi dobro znamo da će na kraju dana neko biti povređen jr se vremenom putevi raziđu a mišljenja se vremenom sudare. To se uglavnom dešavalo sa mnom, svako prijateljstvo završilo se jer je 'prijatelj' pokuašavao da me promeni. Devojke su od mene pravile damu i sveticu u roze miniću a momci bajkerku s filtriranim govorom.

Jedini koji niakda nije pokušao da me promeni u potpunosti je Kijan. Oh Kijan.Žao mi je što sam tako reagovala, stvarno jeste ali imam užasan osećaj da nešto krije od mene. Izjeda me onaj dosadan crv sumnje i ne mogu da se smirim. Među prvima izlazim iz školskog dvorišta i lupanje srca mi se ubrzava. Moj pogled je zalepljen za to preko potrebno čudo.