AGRESOR - (UREĐUJE SE)

26. Obaranje ruku

usputni komentari :)

¤

Kao da je na trenutak sve stalo, kao da sam zaboravila da udahnem svež vazduh u svoja pluća. A sve što osetim je bol, bol u grudima. Peče me nešto oko srca, a opet kao da neko uporno gura nož posred mog stomaka.

I samo jebeno želim da prestane.

¤

Mrzim stepenice. Prezirem ih. A lifotvi? Oni su isuviše spori, ili još gore zaglavljeni ste unutra sa nekim dosadnim komšijama iz zgrade koji osećaju potrebu da vam prepričaju svoj život za vreme te lude i nezaboravne vožnje do vašeg sprata. Ne volim svoju zgradu. Od malena posmatram ove zidove s gađenjem. Davno okrečeni i trajno oštećeni, oduvek su mi budili gađenje. Prefarbani u prljavo sivo, iz nekog šašavog razloga podsećali su me na šugu. Ta štroka, čudni zvukovi i tama podruma, kao da je skirvala nešto loše. Misterioznost krova u kojoj su se skrivali narkomani iz zgrade, tu se i moj brat često opijao sa svojim društvom kada smo bili mlađi. Čitava zgrada gurnuta je u zaborav i sivilo.

Pre nego sam spustila šaku na kvaku ulaznih vrata stana širom su se otvorila. Moj brat, sav pogužvan i nenaspavan ali pak odeven u pidžamu stajao je naspram mene, posmatrajući me.

"Da znaš da nisi morala ni da pokucaš."-oh, ne. Sad će početi da me smara....-"Čuo sam vrata od lifta."

"Zašto ne spavaš?"-mrmljam dok ulazim u hodnik. Pomera mi se s puta a ja zatvorim vrata za sobom. Namršteno ga pogledam a on odmahne glavom.

"Zabrinuo sam se."-zakolutam očima na tu patetičnu izjavu a potom podignem glavu i ispravim se. -"Gde si nestala?"

"Molim?"-on odmahne rukom.

"Megan, tri i petnaest je. Ti sutra ideš u školu... Gde si..."-drugo pitanje mu padne na pamet za vreme svog tog trtljanja.-"Jel se nešto desilo?"

"Ne. Vidiš valjda da sam čitava."-skinula sam jaknu i držim je u levoj ruci, kako bi mi prekrila kravi deo farmerki. Još u liftu sam proverila frizuru, postarala sam se da ne izgledam kao borbena ludača kada ušetam ovde.-"Trebao si da legneš, sutra ideš na faks."

"Čekao sam te."-prekrsti ruke.-"Bila si sa Stivenom? "-oprezno me pita. Klimnem glavom potvrdno a on se automatski opusti. Znam da ne bih trebala, ne bih smela. Ali moram. Moje laganje je u ovom slučaju neophodno.

"Moram da se istuširam."-krenem ka svojoj sobi, i dalje vešto prekrivajući ranu. Mark ne sme da zna. New zato što se plašim da će me otkucati roditeljima, niti zato što će me naterati da odem kod lekara. Ako Mark sazna, znaće ko se vratio. Predosetiće. Ili se to već desilo, čim me on ovako čeka u sitne sate.

"Laku noć."-izgovorio je pre nego što sam zatvorila vrata svoje spavaće sobe. Otvorila sam orman u potrazi za stvarima koje ću obući nakon tuširanja, izvukla sam sportsku torbu.

Travis se vratio.

Ali otkud mu to da ću mu dopustiti da bude osvetnik?

Mark je ugasio televizor u sobi i mirno otišao u njegovu sobu, koja je inače pored moje, da spava. Kao da može da namiriše moje laži, čudno me je gledao dok sam pričala čak i dok sam stajala pred vratima. Čudno se ponaša, da li je zaista nešto primetio ili ga Elena baš toliko menja?

Previše se brinem za njega, jak je on. Sve dok ga ne uvlačim u sovje probleme, sve će biti u redu. Biće siguran. Niko ga neće povrediti.

Hladna voda koja mi pada na leđa opušta moje mišiće. Trudim se da ne otvorim ranu dodatno, pažljivo je očistim nakon tuširanja. Otvorim ormarić i iz kutije s lekovima izvadim jedan brufen. Smrskam ga u šaci, s malim poteškoćama doduše. Kijan je to uradio bez muke, samo ga je... Gospode. Kada se samo setim kako je izgovorio sve što je izgovorio danas. Njegova ozbiljnost i način na koji se njegove šake sreću s mojom kožom. Završim sa zavijanjem rane i obučem donji deo pidžame. Tek tada na mojim rukama primetim otiske prstiju, ljubičaste fleke koje je Stiven ostavio kao svoj trag.