× Problematične ličnosti, bes i neočekivana mržnja. Mlado i neiskusno srce koje se oduvek borilo sa demonima kojima nije doraslo. ×
Dok pohađa zadnju godinu srednje škole, Megan Martinez, pokušava da izbegne posledice nevolje koju je izazvala na le...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
¤Prisećanje:
"Reci mi gde me vodiš i reći ću ti."
"Kući, zašto?"
"Želim da znam."
"Dobro si. Sve je u redu?"-zabrinut je, zbunjen.
"Da, ne brini. Nije toliko ozbiljno."-ili ipak jeste.
.
.
.
"Ne volim ovo mesto."-stala sam pokraj stepenica dok je on ponosno posmatrao zidine ove građevine. Kao da se divio fasadi i njenoj strukturi, ukglancanim prozorima i kvalitetnim skupim štokovima. Upijao je zelenilo oko nas, i svu energiju koja je jednostavno izbijala iz ovog mesta. A lagala bih kada bih rekla da ne izgleda lepo. I sređena bašta, i cveće pokraj popločane staze, a i kuća. Pogotvo kuća u čitavom svom savršenom okruženju.
"Ja ga obožavam, ovo je dom."-izgovorio je s određenom dozom prećutnog uživanja kojim je prosto zračio. Kao satelit.
"Nekako je... Nabudženo."-mrmljam dok se penjemo stepenicama ka glavnom ulazu. Da je trunčicu veće izgledalo bi kao prokleti dvorac.-"Uostalom, to nije tema..."
"Tačno, nije tema."-gospođa nam je otvorila vrata te smo joj se učtivo zahvalili. Bila sam brža od njega, ali ju je on pozdravio uz par uputa koje je ona smireno poslušala, udaljivši se od nas.
"Zašto si me doveo ovde?"-upitala sam dok smo se kretali ka salonu. Ovo mesto mi se ne dopada iz par očitih razloga kojih se nerado prisećam.
"Ovde sam najsmireniji. A po tonalitetu tvog glasa, osećam da je u pitanju nešto... opipljivo."-mrmlja s nekim posebnim izrazom lica te mi se učini da je neraspoložen i zajedljiv. Odguram tu misao u stranu skupivši hrabrost da mu napokon kažem.-"Ali, nekako... nadam se da ipak reč o onome o čemu smo razgovarali, zar ne?"
"Možda bi trebalo da sedneš."-okrenem se ka prozoru duboko udahnuvši. Polako me obuzima panika. Ne znam kako da mu kažem to što imam a vreme mi ističe strahovito brzo.
"Zašto, zar je toliko strašno?"-prilazi mi, šireći svoje mišićave ruka ka meni. Kao da me poziva u zagrljaj, kao da očekuje da dotrčim u isti.
"Pa, ovaj..."-skrećem pogled sa te uske majice koja otkriva previše. Bože, moram da prestanem da zveram u njega.
"Nećeš mi valjda reći da me voliš?"-napokon se zaustavlja par centimetara od mene. Blago krivi glavu a pogled mu je pun samopouzdanja i umišljenosti. Uveren je da će biti po njegovom, ubeđen da ću mu pasti pod noge.
Pomalo mi je krivo što ću ga razočarati ali opet...
"Naravno da ne."-vratim staru boju glasa a on se cimne.
