AGRESOR - (UREĐUJE SE)

30. Krivica

30.  krivica

usputni komentari = život

¤

"Još uvek nisi ustala?"-iz razmišljanja me je trgao Markov hrapav jutarnji glas, bolje rečeno šapat.-"Jesi li dobro?"

"Mhm..."-promrmljala sam boreći se s željom da ga upozorim da nas čekaju teški momenti, možda čak i nepremostivi.

"Ne moraš da ideš u školu."

"Znam."-šapnem a on priđe krevetu. Trudi se da stiša korake ali mogu da ga čujem. Okrenuta sam leđima, ležim na levom boku zavijena u ćebe. Ne planiram da idem u školu danas, osećam se preumorno da bih morala da trpim sve probleme i situacije koje će me čekati tamo.

"Nešto se desilo? Nešto s Stivenom?"-ušuškao mi je leđa a ja sam sklopila oči. Stiven. On mi nije ni pao na pamet.

"Ne, samo... Samo me hvata neki virus. Biću okej."-izgovorim prikrivajući pukotine u glasu, one koje bi odale užasnu distrukciju moga srca.

"Odmori se Megan, iscrpela si se."

Nakon nekoliko sekundi je izašao iz moje sobe a potom sam čula i lupanje vrata stana. Tek tada sam dozvolila sebi da duboko odahnem. Sklopivši oči ponovo, suze su samo počele da se nižu niz moje crvene obraze a ja sam ih rukavom duskerice uporno brisala. Pokušavala sam da ih prikrijem, isto kako am krila istinu od ljudi koje volim.

Stvar je u tome da, ako kažem istinu rizikujem da mi neće poverovati. Možda me zamrzi, poveruje u to da sam samo ljubomorna glupača koja ne može da se suzdrži da ne upropasti neke stvari. Najgore je što je zaista tako.

Volela bih da to ne moram da priznam, i najverovatnije zato ostajem u krevetu. Sve dok ne izađem odavde, imam izgovor zašto ćutim.

Nije mi jasno, ako toliko želim da ćutim...

Zašto me toliko izjeda?!

Na tri se hvataju zamaterijal i podižu ga, užurbano ga prebacujući na tvrd i tanak dušek. U oči mi bljesne neadekvatno namešteno svetlo te prestanem da škiljim i jednostavno ih zaklopim.

"Analize krvi, hoću krvnu grupu i..."

Priča se nastavlja ali pažnju s tih isuviše komplikovanih reči odvlači mi nešto što isprva ne mogu da prepoznam. A onda ponovo pokupim po neku reč žurnog razgovora koji je i dalje u toku.

"Šanse su joj 50 prema 50. Moramo da utvrdimo u kakvom su stanju organi kako bi..."-duboki muški glas i dalje izdaje naredbe što mi sve u svemu govori da je on glavni.

"Preživeće?"-piskutav glasić se prelomi prostorijom. Da li razgovaraju o meni?

Možda su se tamo nadali da sam mrtva, možda...

"Ako preživi, postoji mogućnost amnezije i... Mnogo čega."-pokupim zvuk škrabanja po papiru i to mi ulije nelagodu.

"Možda je i bolje da se ne seća ničega. Mučenica."-žena govori a onda njene nežne hladne ruke zapošljava mojom desnom rukom. Pridržava mi ruku ispod lakta a već u sledećem trenu osetim blago peckanje uboda igle.