AGRESOR - (UREĐUJE SE)

2. Duplo sranje

Usputni komentari?

¤

A DA LI ME STVARNO POZNAJU?!

-AGRESOR

¤

Na početku školske godine, nije tako strašno propustiti jedan dan dosadne nastave. No, veoma je strašno kada ga propustite zbog mamurluka i svaka laž je isuviše providna da bi je iko prihvatio.

Dok me je razredna sumnjičavo posmatrala iza rama njenih fensi naočara, znala sam da mi nije poverovala - ni reč. Mogla sam samo da se nadam da će moja priča biti iole korisna, jer sam je zadržala više od petnaest minuta posle časa. Nakon mog dugog govora, uz dosta izvinjenja i jedan salbašan jadan smešak popustila je i odlučila da mi opravda prethodni dan. A aja sam se s olakšanjem vratila u učionice.

Iako je glavobolja napustila moj sistem - baš kao i alkohol, činjenica da mi je razredna 'poverovala' samo kako bi me sklonila u učionicu je pomalo užasavajuća. Koliko god joj ja puta obećala, ma koliko se trudila rezultat će uvek biti isti. Nekako se navikavam na to. Vreme je glavni faktor za lečenje, zar ne?

U učionici su uglavnom svi, od najdosadnijih do onih koji su dosadniji čak i od toga. Većina ih bulji u telefone ili se žvalavi na drvenoj klupi. Stvar je u tome da jeva čekam da se srednja škola završi, da ovaj pakao prestane kako bih napokon mogla da se bavim onim što volim. Prišavši Danijelu smireno ga lupim prstom po ramenu kako bi pomerio svoju stolicu, makar malo. Samo malo je dovoljno da mogu da se provučem na svoje patetično mesto u zadnjoj klupi i da budem tiha ostatak dana. Nije mi do svađa, ne sa njim i pogotovo ne sada. On sedi veoma napeto, sa slušđalicama u ušima. Veoma je fokusiran na svoj mobilni telefon koji čvrsto steže šakama. Kao da gleda neki snimak, neki film i strašno ga zanima neki sitan detalj koji će razotkriti kraj.

Pogleda me samo na kratko ali se ne udostoji da mrdne svoje lenjo dupe samo malo i ja se isfrustrirano namrštim. Mrzim ovu njegovu arogantnost, bezpotrebna je. Ne želim da se svađam. Kucnem ga ponovo ali se on ovoga puta ni ne okrene ka meni. Vređa me taj njegov sitan akt i odmah tu poželim da ga zadavim. Stvarno prezirem ovog dečka.

"Seronja."-kratak fitilj zamalo progori do kraja kada pomalo nasilno gurnem njegov crni ranac sa stola pravo u njegovo krilo, automatski pomerajući i njegove ruke a i telefon, i elegantno se penjem na sto. Kao prava dama.

SAMO ŠTO OVOG JEBENOG PUTA NITI SAM PIJANA, NITI PLANIRAM DA SKIDAM SVOJU MAJICU.

"Šta dođavola radiš?!"-gleda me namršteno dok se ja pomalo psihotično osmehujem, mrmlja neke psovke dok vraća ranac na sto preko koga sam upravo prešla kako bih sela na svoju stolicu. Možda je loša ideja što sam izabrala klupu koja je s jedne strane prilepljena uz zid, a s druge strane uz prozor. Nezgodna situacija, hm? Briga me, ne zaslužujem ignorisanje od malograđanina kao što je on. Primećujem kako iznervirano pritiska dugmad na telefonu kako bi podesio i verovatno ponovo pregledao to što je propustio.

Trenutno izgleda kao neki štreber, veran svojoj seriji...