AGRESOR - (UREĐUJE SE)

46. Ekseri

Jedan posle ponoći, ali deo je tu! Svi vi koji ste ovde došli putem obaveštenja, ostavite srce u usputnom komentaru! Često se desi da vam uopšte ne stignu obaveštenja kada izbacim novi deo i to me malo živcira, zato me zanima koliko vas se pojavi kada vidi obaveštenje!

Na kraju dela je poruka autora, a vi ostavljajte usputne komentare i uživajte!

46. Ekseri

Duboko udahnem a potom se okrenem. Smrzavam se. Zašto je ovako prokleto hladno?! Oslonim se leđima na ledene pločice, sklapam oči. Dođavola.

Zašto mi se ovo događa? A bilo je tako lepo jedno vreme. Tako bajno i... Potpuno nerealno. Šteta što zimovanje nije potrajalo zauvek. Zaista bih volela da jeste.

Ponovo se zakašljem, potom umažem rukav gornjeg dela trenerke. Zvuči, izgleda očajno. Moglo je gore. Moglo. Polako krenem napred. Ali se zateturam u stranu čim odvojim leđa od zida. Nekako uspem da se domognem ledene ivice lavaboa. Nagnem se preko ivice s stravičnom željom da istresem sav sadržaj svog želudca. Ali to ipak ne činim. Dugo nije bilo ovako bolno, ovako loše. Ispravim vrat i jedva otvorim oči kako bih pogledala svoj očajan odraz u ogledalu. Izgledam katastrofalno. Kao da sam zalutala ovamo, ali iz nekog strašnog horor filma. Duboko udahnem, a onda me zagrebe nešto u plućima. Stegnem vilicu ali me par minuta kasnije ipak sustigne kašalj, praćen krvlju.

Drhtavo odvojim ruku od ivice kako bih pustila vodu da teče sa slavine. A čim krene da teče, voda razbistri jarko crvenu krv mučno i polako je terajući niz slivnik. Ovog puta ne pokušavam da dišem duboko, zadovoljavam se plitkim uzdisajima i koliko toliko pokušavam da se dovedem u red. Kompletno. Ako je to ikako moguće. Nakon nekoliko minuta odlučim da probam ponovo. Ali ponovni dubok udah me natera na nelagodu blizu rebara i istog se trena namrštim. Samo da nije rebro! Jebeno ih mrzim! Potrebna im je čitava večnost da prestanu da bole, a i proces zarastanja je veoma... Gadan. Ne želim da prolazim kroz to, ne opet.

Zaklopim oči i tek tada shvatim da mi noge polako slabe. Shvatim da bih što pre trebala da sednem. Ponestaje mi snage.

Opet se desilo.

Opet sam izmakla kontroli.

Zašto nisam pazila?!

Mogla sam sve ovo da sprečim, da ostanem netaknuta.

Zašto me je đavo ponovo vukao za rukav?!

Posle nekog vremena, koje je delovalo kao čitava večnost, pomerim se u pravcu vrata. I to polako, jadnim polukorakom. Jedva razmišljam, pokušavajući da održim svest. Teško mi ide, čim su mi kapci ovoliko teški. Ali ne smem da odustanem sada, pogotovo ne ovde. Podižem svoju pocepanu jaknu sa poda i čvrsto je hvatam jednom rukom. Napolju je isuviše hladno bih išla i krvava i 'gola'. Uostalom, moraću da sakrijem sve ovo kada budem stigla, niko ne sme da zna. Niko.

Izašavši iz štrokavog kupatila prljave benziske pumpe, krenem pešice ka prvoj autobuskoj stanici. Poznat mi je ovaj kraj. Markov omiljeni restoran je u blizini. Šteta što ovoga puta nisam tu zbog odreska i neponovljive pite s jabukama. Prava šteta! Hodajući uskim trotoarom stežem površinu leve butine očajno pokušavajući da zaustavim, makar ublažim krvarenje. Nažalost, znam da to i nije baš moguće. Rana je definitivno ponovo otvorena. Desnom rukom siskam pesnicu, skupljajući snagu da nastavim.

Stanica nije toliko blizu koliko bih ja volela da jeste. Ceo ovaj kvart je isuviše velik, aa pumpa je isuviše zabačena. Sve je protiv mene! Sve i svi.

"Penji se."-spusti nogu na beton. Glasna buka njegovog elegantno opasnog crnog motora mi trešti ušima, zbog čega mi glava pulsira od bola. Vrlo rado bih vrištala na sav glas. Ni ne pogledam ga, nego nastavim dalje. On uz blagi gas sustigne mojee očajno sporo pešačenje.