AGRESOR - (UREĐUJE SE)

65. Bez izbora

o s t a v i t e  u s p u t n e

s r e ć n o

¤

'Putuje li metak brže od mene?'

-MM

¤

"A u slučaju da kasniš, ne dolazi. Kada se kazaljke spoje, neće prestati samo čarolija. Prestaće i život."

65. Bez izbora

Njegove ledene, bezosećajne oči posmatrale su me čitavih dvadeset minuta. Nije sklonio svoj prljavi pogled sa mene a ja sam ostala nepomična s željom da ovo prestane, što pre.

"Nećeš mi odgovoriti na prokleto pitanje?"

"Možeš li prestati s ovim glupostima?"

"Važi, čim mi kažeš zašto ne nosiš prokleti pištolj!"-ustao je i napokon skinuo svoj napeti pogled s mog tela. Ukočeno se okrenuo ka mom random stolu a onda dohvatio nešto te ga prvom prilikom zavalio o zid. Posmatrala sam ram sa slikom kako preleće preko sobe a onda se sudara o ravnu, izgletovanu površinu zida. Nemo sam blenula u razlomljeno staklo na parketu moje sobe. Treptala sam s željom da se probudim što pre.

Bio je van sebe.

I više od toga.

"Najbolje je da se smiriš i-"-najzad sam ustala sa svog nenameštenog kreveta i krenula ka njemu s željom da ga spustim na stolicu. Nemam nameru da posle rasklanjam lom koji napravi. Trenutno imam preča posla.

"Da se smirim?"-dreknuo je glasno i pomislila sam da se čitava zgrada zatresla od njegovog glasa.-"Ti hoćeš da se ja smirim?"-krenuo je ka meni s nekim ludilom u očima. Iskreno, pomislila sam da će šakama obuhvatiti moje grlo i da će me istoga trena zadaviti na licu mesta. Poželela sam da nije ovde, u mojoj sobi, s neopisivim besom u sebi.

"Da! Travise, prestani s tim!"

"S ovim?!"-blago je nakrivio glavu a onda me uhvatio za podlaktice. Privukao me je sebi a onda se ludački nasmejao i poželela sam da vrisnem. Ali nikakav zvuk nije napustio moje grlo. Zar će me on ubiti?

Zar će me on ubiti, i to ovde?

"Kako bre misliš da prestanem, a? Jesi li ti normalna?!"-pokušala sam da ga odgurnem od sebe ali nisam se proslavila. Privukao me je još bliže a onda blago podignuo. Moja stopala više nisu dodirivala tlo i to me je neverovatno plašilo.

"Da li si pio?"-prošaputala sam uplašeno, dok su njegove unezverene krvave oči lutale po mom licu.-"Tra-"

"Znači sada sam i alkoholičar?"-coknuo je i nasmejao se prazno a onda se potpuno uozbiljio. Mislila sam da će me baciti na pod ili zid, i da ću nekako udariti glavom o neki ćošak i..

"Nisam to rekla, jebote!"-opsovala sam koprcajući se nogama.-"Spusti me..."-moje strpljenje polako se cedilo i nestajalo. Osećala sam ga kako nestaje, kako se pretapa u potpuno ništavilo.-"Smesta me spusti dole!"

Iako sam pokušala da zvučim strogo i neustrašivo, nisam uspela da se priberem načisto. Bilo je nečeg u njegovim očima što me je teralo da se plašim.
Nešto što me je podsećalo na smelost, kao da je odjednom izgubio sve i odjednom nije imao šta da izgubi te mu nije bilo bitno šta će nadalje biti sa mnom.
Očekivala sam da će svakoga trena da me ubije, golim rukama između četiri zida moje spavaće sobe.

"Smesta?"-pomislila sam da će da me nokautira udarcem u glavu. To je bilo jedino logično dok me je približavao toliko. Pomislila sam da ću se već sledećeg trenutka naći malaksala na podu i to me je najviše plašilo.