AGRESOR - (UREĐUJE SE)

47. Partija šaha

(usputni komentari?)

47. Partija šaha

"Šta je toliko hitno da nije moglo da čeka jutro?"-izgovorim čim on otvori vrata. Izuzetno je naporan i počinjem da preispitujem svoju odluku da ga zadržim ovde. Iako često ima dobre ideje, veoma je staložen i odgovoran, nešto kod njegovog načina rada prosto ne štima.

"Nećeš zažaliti."-zajapuren u licu i zadihan, prišao je mom širokom drvenom stolu. Pružio mi je plavu fasciklu, a ja sam izvio obrvu.

"Bolje ti je."-progunđao sam a on se opustio. Izgledao je samouvereno, kao da je mogao da predvidi budućnost. Nadam se da je ovo vredno moje pažnje, jer ak otrošim sovje dragoceno vreme na neku nedefinisanu glupost, lično ću ga zadaviti. Otvorio sam fasciklu polako i pažljivo.

Njegova samouverenost ulivala mi je dozu straha. Izgledao je kao da se sadržaj plave fascikle bio stravičan. Poželeo sam nešto da kažem ali sam izvukavši komad hartije iz fascikle ostao sasvim nem. Pogled mi je pao na vitku siluetu i plave vlasi kose koje se spuštaju niz leđa. Slika je bila u boji, inače ne bih razaznao krv na njenim dlanovima, nozi... Ceo je umivaonik bio umazan, kao da je povratila. -"Šta je ovo koji kurac?!"-dreknuo sam strogo se mršteći. Ona?!

"Bila je neka frka sinoć."-zastaje dok ja promatram sliku izbliza, obraćajći svoju punu pažnju čak i na najsitnije detalje.-"Nešto se desilo u tom kvartu, u blizi pumpe. Čuo sam šta se desilo i nije mi trebalo dugo da pronađem snimke sigurnostih kamera."

"Ko?"-izvije obrvu upitno, a ja duboko udahnem. Trebao bih da se smirim, ovo nije dobro. Ovo definitivno nije dobro.-"Ko je ovo..."-ni ne uspem da izgovorim sve što sam naumio. -"Izađi."-promrmljam bez daha, oslanjajući šaku uz srce. Iskočiće.Zazvonio mu je telefon, a on je bez problema proverio o čemu je reč.

"On je, ali dobro je."-zastao je.-"Oboje su dobro."-pokušava da me uveri, ali... Da li zaista misli da ću uspeti da se smirim sada?

"Hoću da znam šta se tačno desilo, dovuci njegovo dupe ovamo. Hoću da znam šta su joj uradili."-zapretio sam a on je msirio ton.

"Travise, dobro je. Ovezao ju je kući."-nije me bilo briga. Bila je povređena i to me je... Remetilo. Ne želim da znam da ju je odvezao kući i da je sada dobro, možda jer ju je odvezao kući jern ije mogla da ide. Na slici izgleda sažvakano. Ko zna kako se oseća.

"I kovrdžavog, i njega mi doteraj ovamo."-zadržao sam nadimak koji mu je nametnula. Nekako... Ima nešto u vezi nje što prosto, ostaje. Koliko god ona bila daleko. Udara joj šamar, šutira je u stomak. Ponovo. Prvi put nije bilo dovoljno, nise uverio da je dovoljno ugruvana. Hvata je za kosu kako bi povukao njenu glavu gore. Želi da posmatra svoje uništenje, ponizno prihvati sve svoje patnje. Ona grca u krvi koja joj ispunjava grlo, mukotrpno pokušava da diše ravnomerno ali joj ne polazi za rukom. Gubi dah, dok steže njegovu podlakticu. A njegov podmukao osmeh je poslednje što vidi pre nego je udari. Opet.

"ali on nije-"-jednom rukom povlačim sve sa širokog radnog stola. UZ glasnu buku, predmeti padaju na pod kancelarije.

"Nije me briga! Kako se usuđuje da je takne, on je..."-psovke prosto lete iz mene, sasvim nekotrolisano. Ne stiže mda filtriran ni jednu reč koju izgovorim i mrzim sebe zbog toga.

"Ovo samo radi da bi te izbacio iz takta, uostalom-"-iako pokušava da me smiri, spusti na tlo, opirem se više nego ikada.

"Ubiću ga, napolje! Izlazi napolje!"-izađe smireno, u tišini. A ja se zavalim nazad stolicu na točkiće.