AGRESOR - (UREĐUJE SE)

27. Ovog puta

"Da li je Agresor oduvek bio Agresor?"

¤

Prvo na njegov osmeh, i te savršene obraze koji se retko rumene. Potom na glas i sam način koji govori dok me ubeđuje i zasmejava. Čak i na bezbroj mladeža koje ima, i tugu u očima koju pokušava da prikrije. Na način na koji diše, na pogled na život. Potom idu i njegove snažne šake, koje miluju najnežnije. Način na koji drži flašu piva, a potom ga i nateže, guta. Kako ne voli da igra, i prezire gužve. Na namćorast stav koji često negoduje, iako ga je i sam svestan.

Navikla sam se.

Isuviše brzo sam se navikla na njega u mom životu.

A onda sam počela da se zaljubljujem u te krupne bele zube, šale koje je dobacivao i porodični duh koji je održavao.

Našim druženjem moje simpatije su rasle, toliko da sam se jednog dana jednostavno pronašla na mostu. Most koji deli dve obale, ustvari prijateljstvo i ono više od prijateljstva. I još uvek sam tu, jer se plašim da će se most urušiti ako krenem na jendu stranu .

Jer se plašim da ću ga izgubiti, zauvek.

¤

"A šta ćemo ako uleti profesorka?"-začujem Fionin glas u pozadini i malo me trgne. Neko je ubrzo utiša isuviše zabavljen situacijom. Iako nemaju pojma šta se zapravo dešava. Travis? On je mnogo veća nevolja nego što oni misle. Mada, Danijel je baš ubeđen da ne mogu da ga sredim sama.

Jednom mi je uspelo.

No, to me je dovelo do ove situacije. Njega gladnog osvete i mene koja gubi glavu zbog raznovrsnih problema.

Ne mogu to da uradim sama, ne ponovo.

Ne ako zaista želim da okončam patnju.

"Megan, osetim da se trudiš ali..."-u tome je stvar. Ne trudim se. Ne onoliko koliko bih mogla. Možda bih i mogla da pobedim, možda. Ali to na kocku stavlja sve koje volim. Kijana, Kejleba, Marka, Elenu, čak i Stivena... Sve. Danijel je pomenuo Kijana. Igra se s mojim umom. Zna da ću reagovati nanjegovo ime očigledno.

Preti mi? Zna li on ko sam ja?!

"Ojačao si, pretpostavljam da je desna ruka veoma korisna zbog..."-vraćam ruku na njegovu stranu, kada bih sada krenula jače uspela bih.

"Uopšte ne kapiram tvoj smisao za humor, depresivno ili?"-prevrnem očima.-"Možda on kapira."

"Džabe pokušavaš, te stvari ne funkcionišu kod mene."-laž. Prokleta laž.

"Moguće. Pravo pitanje je, da li funkcionišu kod njega?"-iskrivi malo glavu dok vraća ruke na sredinu. Dođavola.-"Voleo bih da ne moram da eksperimentišem."

Prokletnik.

Niko ne sme njemu da preti! Niko, on je... On je moje sve.

I u tom trenutku ne gubim snagu, postajem još jača. Ali koliko god želela da njegova ruka prva dotakne ravnu površinu stola, znam da to neće biti dobro. Moj ego će biti nahranjen, ali...