AGRESOR - (UREĐUJE SE)

67. Sudbina

Z a p r a t i t e  m e:  @lovewolfs3

Mišljenja pišite u komentare, ostavite vote ako vam se deo dopadne. Uživajte!😇

¤

"Voleo me je više, dovoljno da me povede sa sobom."

Dok moje srce luduje unutar ambulantnih kola, mislim na tebe.

Na ono što zaista jesi.

67. Sudbina

Povukla sam kolena ka sebi stežući vilicu. Kapci su mi teški i polako padam pod pritiskom umora. Osetim samo kako mi se čitavo telo trese, boli me noga preciznije butina. Ali veći bol osećam u stomaku. Grebanje, kao da mi je neko isčupao rebro napolje. Plašim se da ću se, ako počnem da kašljem, ugušiti u sopstvenoj krvi.

"Ne, ne zatvaraj oči!"-glas me jetrgnuo, ali ne dovoljno da otera umor sa mojih trepavica. -"Hajde da igramo igru, važi?"

"Gde je Danijel?"-je doslovno sve što sam uspela da izustim dok sam posmatrala mutnu figuru predamnom. Poslednji put sam videla Danijelu kada sam ga razdvajala od Stivena. A više ne vidim ni jednog ni drugog. Ne vidim nikog načisto, pogotovo ne kroz poluotvorene kapke, dok škiljim kroz guste trepavice.

"Pusti sad njega, samo ti otvori oči Megan... Megan?"-cimnuo me je i pridigao malo te sam se zakašljala. Hladan zid o koji sam i dalje bila oslonjena naterao me je da se stresem od hladnoće. Zašto mi je ovoliko hladno?

"Danijel?"-ponovo promrmljam razmišljajući o zlu koje mu se možda dogodilo.

Prokleti bili njegovi glupi planovi!

Naši planovi.

Trebalo je da budem upornija. Možda bih nekako uspela da ga nagovorim da ode pre nego se išta desilo... Zašto je toliko tvrdoglav?!

"Megan, hitna pomoć stiže."-viknuo je glasno, prstima mi na silu otvorivši oči.-"Drži ih otvorene, važi?"-povukao me je na gore, cimnuvši me. Zakašljala sam se, namestivši ruku pred usne. Crvena grušava tečnost umrljala je rukav moje jakne.-"Vraćam se za sekundu"-govori ubrzano a zatim njegova nestaje njegova mutna silueta iz mog vidokruga.

Nakon nekog vremenskog perioda trgnem se zbog glasnog odsečnog pištanja koje odzvanja vazduhom. O prozore zgrada odbije se neka jarka svetlost, i oči me zabole od drastičnog prelamanja svetlosti. U nekom trenutku odlučim da se pomerim odatle i to činim tako što puzim, pro po travi a nakon toga i po betonu. Povremeno zastajem kako bih kašljala, ili prikupila snage za dalje sbog klecajućih kolena ili slabih ruku. A onda me neko podigne.

"Samo malo!"-čujem viku dok me snažne ruke nose do tvrdog i neudobnog ravnog pločastog materijala.-"Ima dve ubodne rane, i..."-dok žuri, glas mu puca a reči se lome na komade te zvuče kao mumljanje u prazno. Razumem tek ponešto, a čak se ni ne trudim da razaznam komplikovana pitanja starije žene u belom, čak ni ona koja su upućena direktno meni.

"Kijane-"-napokon uspem da promrmljam njegovo ime, a on se zabrinuto okreće ka meni dok privlače nosila.-"Gde je, gde je..."

"Ovde imamo rane vatrenog oružja!"-čujem glas u daljini a potom žena u belom nestane. Povuče Kijana sa sobom kako bi joj pomogao da nešto prenese, nešto na šta ja ne obratim rpeteranu pažnju zbog ležaja blizu mog.

"Megan, biće okej."-moje oči napokon sretnu Danijelov smaragdni pogled, pun brige i straha.

"Šta mu se desilo?"-mrmljam dok ustajem iz sedećeg položaja, onaj u koji me je pre nekoliko trenutaka spustio Kijan. Sedela sam na ivici belog ambulantnog vozila, blizu kog su stavili nosila.-"Danijele?!"-glasno sam vrisnula uplašeno posmatrajući ubodnu ranu.