AGRESOR - (UREĐUJE SE)

33. Veruj Mi

"Ljubomora se uvek rađa s ljubavlju, ali ne umire uvek s njom."

-AŠ

¤

33. VERUJ MI

"Želiš li kafu?"-okrzne me pogledom a ja se slabašno osmehnem.-"Da, to je zaista bilo glupo pitanje, oprosti."-slegnem ramenima i odlučim da se naslonim na kuhinjski pult. Njihova kuhinja je uvek uredna, lepo sređena i čista. Posmatram ga dok sipa vrelu kafu u visoku žutu šolju. Okreće se i pruža mi je s skoncentrisanim izrazom lica. Razmišlja o nečemu, ali je prilično tih. Više bih volela da čujem njegov glas, njegovo mišljenje.

"Hvala."-mrmljam dok on smireno puni jednu šolju za sebe. Potajno se plašim razgovora koji slede, ali pokušavam da ne razmišljam o tome preterano. Trudim se da se ne obazirem ni na njegov savršen izgled, takođe i da ne prasnem u smeh o pređašnjih događaja koji su ujedno šašavi, zabavni i dragi. Uzimam gutalj posle kratkog hlađenja dahom a onda zaklopim oči. On i dalje pravi najbolju kafu na ovoj planeti. Gospode, blaženstvo.-"Savršena je."-osmehne se na kompliment njegovih sposobnosti pripremanja mog omiljenog toplog napitka a onda i on uzme gutalj.

Posmatram ga, pomalo napetog. Stoji napsram mene, delimično zbunjen mislima koje ratuju u njegovoj prelepoj glavi. Adamova jabučica mu preskoči kada proguta još jedan gutalj kafe a ja zagrizem donju usnu pokušavajući da ne razmišljam o njemu na taj način.

"Moramo da pričamo, očito."-kaže a ja klimnem glavom. Ali nijendo od nas dvoje ne počinje. Oboje radije biramo tišinu nego svađu. Očito. Volela bih da nije tako, volela bih da uopšte ne moramo da se svađamo. Ali... Julia mi je otvorila oči, i ne mogu to da izbacim iz glave. S nekim ljudima su i svađe slatke, da. Istina. Ali.. Nije mi slatko to što mogu da ga izgubim. To što rizikujem da ga izgubim.

Bože, ne bih preživela to.

Izvije obrvu upitno me posmatrajući a ja brzo prekinem kontakt pogledima. Ne mogu daga gledam u oči a da mi srce ne ludi. Kao da mogu da ga čujem svaki put kada posmislim na njega, na njegove oči i sve što ga čiti tako neverovatnim. Prokletstvo.

Šta to radim?

"Slobodno počni."-pročistio je grlo a glas mu je zazvučao još dublji nego što zaista ješte. On je najseksipilniji muškarac na kog su moje oči ikada sletele, on prosto zrači energijom koja me neprestano privlači uz njega. Zašto je toliko neodoljiv?

"Uzdam nade u tebe, tačnije."-on se zasmeje i okrene glavu u stranu vareći moje reči.

"Ti se nadaš? Neverovatno."-spustim šolju i prekrstim ruke. Blago podignem pogled ali ne previše kako ne bih morala da se suočim s istinom.

A istina?

Istina je da bih na sred ove kuhinje volela da mu mrsim kosu prstima, da usnama prelazim preko svakom milimetra njegove savršene kože.

Istina je... Kristalno jasna.

Samouništavajuća.

"Nisam znala da je zabranjeno."-izgovorim obazrivo a onda usporeno pogledam u njegove kestenjaste oči. Da li je on uopšte svestan da je savršen?

"Meg, reći ćeš mi, zar ne?"-trgnem se pomalo prisetivši se spodobe o kojoj on želi da razgovara. Ceo moj život se obrušava, a toga nisam ni svesna. No, izgleda da sam svesna, samo ću radije stajati po strani i posmatrati ovaj haos nego uništiti sve što volim. Sve što bezgranično volim.

"Šta te zanima?"-naivno pitam pogled preusmerivši na prozor. Ne mogu da ga lažem, nemam srca da to uradim. No, on već zna da ga je prevarila. Ili ne zna... Ovo je isuviše komplikovano.