AGRESOR - (UREĐUJE SE)

24. Ostava za metle

Ko je Agresor?

¤

Nema vremena.

Tako je jebeno upravu.

Ipak vreme prolazi presporo a mojim telom strah se širi sve brže i brže. Danijel koji sedi pored mene, ne sluti kako ću istrčati čim zvoni, koliko ću se potruditi da odem odavde što pre jer se sve ruši. Samom Kijanovom porukom, sve je počelo da se ruši, kao nekim upornim zemljotresom- koji jednostavno ne prestaje.

"Razmišljaš o drugim stvarima, zar ne?"-zbunjeno se okrenem ka njemu kada shvatim da se obraća meni. Žvaće žvaku otvorenih usta, mljackajući i povremeno praveći balone. Čemu se profesorka i nije baš radovala, hm.

"Zamislila sam se."-primetim da Fiona osluškuje razgovor. Iako mi nije jasno zašto, brzo zaboravim na tu čudnu činjenicu i okrećem glavu ka prozoru. Kada će više da zvoni?

"Toliko drmaš nogom da sam ubeđen da ti se strašno ide u kupatilo."-namršteno se okrećem ka njemu očekivajući da promeni svoju mudru izjavu, ili da je prepegla nekom drugom dosadnijom čisto kako bih zaboravila tu glupost.-"Ili si nervozna?"

"Ma ne."-odmahnem rukom i strpam svoje stvari u ranac i ponovo proverim vreme na telefonu.

Kijan mi je poslao još jednu poruku.

"Nešto sam pogrešno rekao?"-perifernim pogledom primetim da se igra sa priveskom fudbalske lopte koji mu je prikačen za rajfešlus ranca. Ne skida ga odatle.

"Šta je s tobom?"-promrmljam a on slegne ramenima.

"Ako se još uvek cimaš zbog onog lika s ekskurzije slobodno se..."-čoveče, potpuno sam zaboravila na tog polupanog. Zašto ga Danijel uopšte spominje? Dobro, možda misli da sam potrešena zbog ispada, da se brinem da li će razredna saznati i...

Trebala bih da se brinem, ali trenutno mi je glava na panju i samo čekam trenutak kada će mi je odrubiti zli ljudi.

"Znaš, sve će biti okej."-ponovo ga pogledam a onda spustim glavu i slabašno se osmehnem.

Ne mogu njega da uvlačim u ova sranja, ne sada kada su mi za petama.

A toliko dugo sam se krila, dođavola.

Kada zvono spasa glasno odjekne učionicom skočim sa svog mesta grabeći crni ranac sa stola. Moram da se sklonim, pod hitno. Da pobegnem što brže mogu, koliko me noge nose. Ako su se zaputili ovamo da bi me pronašli, da bi me uhvatili. Dovraga, baš to će i učiniti.

Tek kada me uspori gužva sporih i tromih učenika na vratima shvatim da mi se ruke tresu, skoro nekontrolisano. Moje telo vrvi od nelagode, od straha koji je trapavo pomešan sa ludilom. I zlom, kako to zaboraviti.

Oni izlaze polako, usporeno pružajući nogu ispred noge s što većom željom da ne odu na sledeći čas. A meni baš taj sledeći čas ne može biti nebitniji. Briga me, i za profesora i sve ostale koji će mu prisustvovati. Ja ću poslušati Kijana, ali i svoju intuiciju i otići, iako to možda i nije najlogičniji izbor. Trebala bih da ostanem ubeležena na času, među ljudima - u javnosti. A ja ću učiniti potpuno suprotno. Izaćiću na hladan vazduh, i trčaću.

Samo još da izađem odavde...

Kada se moja stopala napokon domognu prljavih pločica školskog hodnika užurbano se guram kroz gužvu. Moram da uzmem nešto iz svog ormarića, ne sme da ostane u školi. Jer kada već ja bežim glavom bez obzira svi dokazi bi trebali poći za mnom.