AGRESOR - (UREĐUJE SE)

43. U planinama II

Ne znam za ovaj deo, ali zasigurno je drugačiji. Čitajte ga pažljivo, s punom koncetracijom i dosta razumevanja. Jedan je od težih za svariti.

Obavezno ostavite vote i usputne komentare, ako vam se dopada!

43. U planinama II

Pokušala sam da se pomerim u stranu, ali nisam uspela. Nisam mogla ni da se okrenem. S velikom mukom poidgla sam teške kapke. Pogled mi je bio mutan, razvodnjen snom koji sam i dalje terala iz glave. Pomerila sam desnu ruku i tek tada shvatila da me pritiska teška ruka. Oborena na moj stomak, branila mi je da udahnem duboko. Nije baš bilo najzabavnije ali onda sam zatreptala par puta i razbistrila um. Onda sam shvatila ko me je to zgnječio. I tako sam uporno pokušavala da se ne osmehnem, ali bilo je jače od mene.

"Ššš..."-šapnuo je a ja sam zagrizla donju usnu.

"Koliko je sati?"

"Šššš..."-ponovio je a ja sam prevrnula očima.

"Zašto ne mogu da pomerim noge?"-pitala sam tiho, skoro nečujno.

"Meg, samo spavaj."-duboko sam udahnula a onda je on pomerio jednu nogu. Istog trenutka mi je bilo hladnije. Možda je to bila greška.

"Ne znaš koliko je sati?"-moj pogled je lenjo bežao ka prozoru. Videla sam bled sneg a drveću koje se videlo s prozora. Ali nisam mogla da dobro osmotrim nebo, nisam mogla da se pomerim. A volela bih da mogu da priđem prozoru i oslonim se tamo, da što duže posmatram tu lepotu.-"Mogu li da se okrenem?"-pitala sam nakon čega je on nezadovoljno podigao ruku i sklonio i drugu nogu.

"Otprilike oko osam, možda pola devet."-stavila sam dlanove pod glavu i smireno ga posmatrala. A onda je on ponovo prebacio ruku preko mene i privukao me ka sebi.-"I nemoj da bežiš, ovako je toplo."

Mogu da osetim obraze kako gore dok sam mu ovoliku blizu. Smireno diše, pokušavajući da ukrade još koji minut sna dok ga ja uporno smaram. Prava sam dosada, ali niakda mi nije bilo lepše. Ovo je jedno od najdivnijih jutra koje sam doživela, prelepo.

"Izvini."-promrmljala sam razmišljajući o svim glupostima koje su me mučile.

"Zašto ne spavaš?"-blago se namrštim. Oči su mu zaklopljene, čak šta više pomislila sam da je zadremao. Ponadala sam se da neće priemtiti da zveram u njegove prelepe crte lice, zašto sam toliki baksuz?

"Ja... ovaj..."-najradije bih utonula u ovaj dušek i zaćutala iste sekunde. Otkad ja mucam? Šta mi to radi?

"Jel sve okej?"-začkilji ka meni a ja ostanem bez daha. Oh, ovo je neprocenljivo. On u krevetu naspram mene, skoro da bliže ne može. Skoro.

"Valjda."-protumbam a on izvije obrvu. I za par sekundi izgleda potpuno budno i naspavano. Kao da nije odlagao ustajanje pre svega pet minuta.