AGRESOR - (UREĐUJE SE)

52. Previše

Obavezno pročitajte poruku autora na kraju, ima veze sa sledećim delom...

Ostavite koji usputni komentar, što da ne?

52. previše

"I šta onda?"-zavrti glavom blago. Iskazuje zabrinutost za mog oca što mi neočekivano puno znači. Ljudima nije stalo, inače ih nije briga. Ali sada je drugačije, sada u očima vidim iskricu iskrenosti i neku notu u glasu koja me uverava da je zaista tako.

"Ne znam, rekli su da mora da se odmara... Da će biti bolje."-njen zabrinut pogled pun saosećanja i sažaljenja prošeta mojim licem a onda potom samo kratko i odsečno klimne glavom. Izgledalo je kao da je samo cimnula glavom, pokušavajući da ne slomi vrat.

"Nadam se da će se brzo oporaviti."-izgovori mučno nakon par sekundi tišine, a potom pročisti grlo kako bi povratila onaj snažan zapovedajući glas kojim me inače maltretira.

"Razredna, pričala sam sa mamom i neće moći da-"

"Ne birni."-isprva sam želela da se izvučem. A računala sam da ako ja pomenem svoju prezauzetu majku prva, ona neće postavljati previše pitanja. Stvar je u tome da će pitanja biti i ovako i onako, htela ja to ili ne.

A mojoj majci? Ma ni na kraj pameti joj nije moje odsustvovanje s nastave. Ne može ona da dolazi ovde, šeta se ovim hodnicima punim 'prostaka' i troši svoje vreme na gluposti, ne. Isuviše je zauzeta brigom o frizuri, a tu je i termin za nokte i lažne trepavice. Potom tako lepa trči kod tate u bolnicu, iako nas još ne puštaju da ga vidimo, pričala sam samo jednom s njim i delovao je neprepoznatljivo, a ne želim ni da razmišljam o neurednom ljubakanju sa onim poganim čovekom po kancelariji. Fuj.

Mogla bih da povratim sve što sam pojela za onaj ne tako ukusan ručak.

To definitivno nije bila dobra ideja.

"Vrati se na časove Megan."-njen strog glas me pokori a ja spustim pogled na ružne i stare pločice hodnika. Isuviše su pohabane, oštećene. Baš kao odnos mojih roditelja. Možda su se oni nekada voleli ali... uništilo ih je. Sve. Možda nije u pitanju samo treći čovek već i udaljenost, ta neobjašnjiva distanca između njih koja se stvorila godinama, a možda i ljubav prema deci ili... Bestraga. Ni najpametniji čovek na svetu ne bi mogao da objasni ovako škakljivu situaciju.

Ne bi mogao da mi pojasni gde je tolika satisfakcija kada varaš čoveka koji ne može da ustane iz bolničkog kreveta...

Gledam za razrednom, njene široke pantalone 'gutaju' joj štikle dok brzim korakom hoda po hodniku, s dnevnikom pod ruku. Baš kada se ona zaustavlja da izgrdi neke trećake Danijelova zainteresovanost me vrati u realnost.

"Pa?"-namrštim se njegovom sumnjivom pogledu. Neću mu ovo pojašnjavati, bolje bi mu bilo da ne gaji prevelike nade.

"Pa."-zajedno ulazimo u učionicu, i onmah po ulasku primetim Juliin blago zatečen, pogled pun nevere koji presporo sklanja na požutele strancie knjige tamnih korica. Trudim se da ne razmišljam o tome, o njenim ljubavnim problemima i svim preprekama koje joj se prosto bacaju pred noge. Šta bih trebala? Da prestanem da se družim s Daijelom jer ona ne može da podnese činjenicu da je on ženskaroš? Što je najgore ona se njemu dopada ali i više je nego svestan da ona ne želi ništa s njim. Makar mu je to vrlo jasno i glasno stavila do znanja.

Što je veoma kontradiktorno, ako mene pitate.

"Ništa."-Danijel udahne.-"Ali možeš da mi kažeš, znaš?"-prevrnem očima a on se osmehne.-"Pomalo sam prisluškivao..."-pokaže sitnu razdaljinu između dva prsta i ja zagrizem donju usnu. Malo? Šta malo znači?