AGRESOR - (UREĐUJE SE)

53. Kao u snu

Dragi moji, deo kasni ali makar nije tri ujutru! Uživajte u sadržaju ovog dela i obavezno ostavljajte usputne komentare!

n i  s l u č a j n o   n e   p r o p u s t i t e   p o r u k u   a u t o r a  n a  k r a j u

53. kao u snu

Sati su se vukli, jedan za drugim, dok sam nepomično sedela na neduobnom krevetu skučene sobe. Leđa oslonjenih o hladan sterilno beo zid, nemo sam posmatrala kvaku vrata očekivajući ga. Čekala sam da se pojavi, satima. Odužio je sve ovo, tera me da očajavam za smrti koja mi sleduje.

Pitam se da li će ući sa nožem ili će ipak koristiti pištolj?

Ne bi me iznenadilo da uđe praznih ruku, spreman da me zadavi golim rukam, da me ubije od batina.

Baš kao što je učinio sa Lili one večeri.

Stomak mi je glasno zakrčao i zatvorila sam oči. Glava mi je brujala i nisam čula apsolutno ništa. Možda bi mi sada odgovarao jedan Markov lek, definitivno ga ne bih odbila. Bila sam u zatočena u svom svetu, kao najveći ludak u ludnici. Jedino me nisu obukli u košulju koja se kopča na leđima. Nisu mi uvalili ni pilule, a nisam ni...

Kvaka je počela da se spušta, polako. Presporo.

Čak šta više, spuštala se čitavu večnost dok se bvrata nisu otvorila.

"Ulazim."-zašto se najavljuje? Dobro znam šta će uraditi, znam šta me čeka.-"U slučaju da se presvlačiš..."-tiho je šapnuo kada mu je pogled pao na moju skupljenu figure na krevetu. Ni njegov ulazak me nije naterao da se pomerim. Nemam snage. Oči su mi prešle preko njegovih širokih šaka. Očekivala sam pištolj, nož, bilo šta što će me napokon okončati ali... on se ipak odlučio za pljosnatu tacnu. -"Nosim večeru, kao što sam obećao."-mrmlja dok zatvara vrata, primećujem da ih nije zaključao. Toliko je uveren da neću pobeći. Veruje mi?

Nosi poslužavnik sa tanjirima. Odmah me privuče opojan miris raznovrsne hrane i moj stomak se ponovo oglasi.

Više bih volela da je doneo nož.

"Ima svačega, ali nema šargarepe. Ne brini."-pre bih pristala da me otruje nego... Zaklopim oči. Ne mogu. Ne mogu da podnesem ovo, isčekivanje.

Pitam se, hoću li makar saznati pre nego umrem?

"Šta hoćeš prvo?"-krevet se malo pomeri pod njegovom težinom, spušta tacnu između nas. Oborim pogled na njegove ruke, očekivajući da će me ubiti priborom za jelo. Ne bi me čudilo da preseče moj grkljan tim nožem. On je ipak okrutniji i od...-"Megan, nemoj da me testiraš."

"Prvo me nahrani rezultatima."-grlo mi je sasvim suvo. Prijalo bi mi vode ali to mu ne bih rekla ni da umirem.

"Rekli smo da nećemo pričati o rezultatima."

"Nije bitno šta smo rekli."-ne dopustim mu da završi. Nije fer! On zna. On zna čija sam ćerka, i neće da mi kaže. Ne može tek tako sebično da čuva to samo za sebe! Moram da znam.

"Moraš da jedeš."

"Ionako ću umreti na kraju, nije bitno više."-okrenem glavu u stranu, dalje od njega. Ne mogu da ga gledam.

Ne želim više da trpim sebe i svoje bestidne i bezmoralne nagone.

Puna sam besa, mržnje a opet bih umrla kušajući njegove usne. To bi mi bilo draže od herojske smrti. Od borbe protiv njega. Ovo je potpuno besmisleno.

Uhvati me za nadlakticu a onda počne nešto da priča. Moj pogled padne na njegove usne, primećujem da se pomeraju ali ništa ga ne razumem. Kao da ne govori meni, kao da moj mozak uopšte ne može da prepozna jezik kojim govori.