AGRESOR - (UREĐUJE SE)

36. Francuska i lekovi

🙋poruka autora na kraju!

¤

"Biti duboko voljen od  strane nekog ko vam daje snagu, a voleti nekoga duboko vam daje hrabrost."

 –Lao Ce

¤

¤Prisećanje

"Ti si mi preturao po stvarima?!"-njegova reakcija me je zbunjivala. Izgledao je kao da nema pojam o čemu pričam, kao da sam upravo pala sa Saturna obasuta žućkastim šljokicama.

"O čemu govoriš? Sad već preteruješ, tvoje fore idu..."-provukao je prste kroz neurednu masnu kosu i počeo da govori filozofski, ona kako je samo on umeo.

"Nemoj da sereš, ti si mi uzeo pare?"-ponovila sam pitanje, ovog puta veoma direktnije i jasnije. Ne želim da gubim moje dragoceno vreme na ovo.

"Kakve pare?"-Vesli izađe iz kupatila i dok hoda zakopčava šlic na farmerkama. Upitno posmatra zagrejanu situaciju koja se odigrava u sobi.

"Uzeo si pare iz moje torbe, prekini da foliraš. Mrziš me od prvog dana, a... A povrh svega ne možeš da podneseš činjenicu da sam žensko."-kažem pokazujući rukom na moju sportsku torbu odložu pored ormana. Stajala je na podu, sa po kojom knjigom u njoj. Čitanje lektira mi i nije išlo najbolje. Makar ne onako kako sam prvobitno planirala.

"Nisam uzeo nikakve pare!"-zastao je.-"I otkud ti ideja da ne mogu da podnesem činjenicu da si žensko?"-prekrsti ruke čvrsto odlučivši da se drži njegovog stava. Namrštim se još jače, i tada začujem pritisak u ušima. Mogu da čujem kako mi srce lupa, a obrazi mi gore.

Kao da ću se zapaliti, svakoga časa.

"Polomiću te, kao šibicu ako mi ovog trena ne vratiš moj novac."-izgovorila sam mrtva ozbiljna. Čak sam i ispružila ruku čekajući papirnate novčanice koje će mi predati. Oh, kiptela sam od besa.

"A da smirimo ovu zagrejanu situaciju i jednostavno rešimo ovo razgovorom kao svi normalni ljudi...?"-Vesli je neubedljivo govorio, zastajkujući posle svake proklete reči. Normalni ljudi?

U tome je poenta, ovde niko nije normalan.

"A da gospođica princezica prestane da me optužuje za nešto što nisam učinio?!"-uobraženi je izvio obrvu uvređeno a ja sam prevrnula očima. Jel on to upravo...

Da, upravo je potpisao smrtnu presudu.

"Kako si me nazvao?"-krenula sam ka njemu ali me je Vesli povukao nazad.

"Princezica? Ne možeš da porekneš da se tako ponašaš, zašto bi ikome trebao tvoj novac?!"

"Ti to najbolje znaš, ti si ga uzeo!"-uperila sam svoj kažiprst prema njemu pokušavajući da se oslobodim Veslijevog uplašenog stiska.

"Ljudi, molim vas..."

"Da li bi radije želela da te zovem šibica? Vidi kako goriš? Toliko si besna da ćeš svakog trenutka izgoreti jer ne možeš da kontrolišeš svoja osećanja!"

"Sad ćeš da vidiš kako se..."-tako jako sam ga gurnula o zid da nisam poverovala sopstvenoj moći. Bes je potpuno prevladao mnome i jedino što sam uradila dok sam mu prilazila bliže je razmišljala o tome koliko ću mu masnica ostaviti. Ovog puta.

"Megan, ne! Prestani!"-Vesli je krenuo za mnom ali sam ga se lako otarasila gurnuvši ga u stranu.

"Nisam ja!"-uobraženi je podigao ruku kako bi se odbranio od nadolazećeg udarca. Lepo je blokirao moju pesnicu u zaletu, baš lepo.