AGRESOR - (UREĐUJE SE)

1. Muke glavobolje

DOK SE TAJ HAOS DEŠAVA, OKO MENE JE TAMA I IMAM OSEĆAJ KAO DA ME APSOLUTNO SVE GUŠI. I nisu problem samo pluća, nego i um, ma celo telo mi obuzme ta neka gorčina. Kao da bez razmišljanja jurcam na ivicu litice, jače je od mene.

Bes je jači od mene.

-AGRESOR

¤

Ljudi uglavnom govore da im je stalo, da brinu i da će vas zauvek pamtiti. Ljudi nesvesno lažo iskrivljujući istinu, ne samo zbgo sebe već i zbog osoba oko njih. Lažu kako bi zaštitili sebe, ali i druge od bolnih činjenica koje ih mogu uništiti.

Smešno je to, par jednostavnih reči i sve je otišlo u vazduh, kao da nikada nije ni postojalo.

A bol?

Bol ostaje, zauvek ga nosimo sa sobom.

Ja sam jedna od tih osoba, iskreno lakše mi je da s vremena na vreme slažem, nego da istinom ljude uvučem u nevolju. I to bez potrebe. Isprva sam lagala da bih zaštitila sebe, svoju porodicu, a onda... Onda sam strašno želela da zaštitim i njega.

Dok neko doziva moje ime senke koja stoji naspram mene mi zaklanja vid. Vidim ga, štiti me. Ogroman je, a za sobom vuče neku tamu... Težina njegove pojave mi san pretvara u košmar i u sekundi mogu da osetim ogromnu bol u predelu stomaka. Varam se, ne štiti me.

Ne može me zaštiti od sebe jer je baš on taj koji me napada. Šutira me, iz sve snage.Njegovu viku, taj urlajući glas koji psuje i grdi moje ime, prekida jasnije dozivanje mog imena.

Jedva podižem teške kapke kako bih ugledala mutnu osobu koja stoji nad mojim krevetom. Moj dosadni brat me zabrinuto posmatra, dok pokušava da pročita moje nemo razmišljanje. Okupana sam u svom znoju, na madracu mog neudobnog kreveta. Posteljina je potpuno mokra, i shvatam da polako prihvatam bolnu činjenicu da ovi košmari nikada neće prestati. Pokušavam da se prebacim u sedeći položaj, no to mi ne polazi za rukom jer me Mark zaustavlja i vraća na jastuk.

"Isuviše si mamurna Meg."-dozvoljava svojoj ruci da mi skloni kosu s oznojanog lica i tek tada shvatam da nemam snage da mu se suprotstavim. Ne mogu da kažem ništa, niti da odgurnem njegovu ruku uz izgovor da sam dobro. Jedva pronalazim snage da podignem ruku, i to samo kako bih protrljala slepoočnice. Glava me ubija, kao da... kao da sve oko mene bruji. Neprestano. Moj brat se okreće kako bi uzeo nešto s noćnog ormarića a ja se više ni ne trudim da razaznam njegove planove. Skupljam snagu kako bih mogla da se pridignem.

"Prestaće ako popiješ brufen."-u jednoj ruci drži tablu belih tableta i svojim iritantnim glasom pokušava da me dozove pameti. Nakon nekoliko sekundi se podižem na laktove, uz malo muke moram priznati, i dozvolim sebi da se arogantno nasmejem.

"Poserem se na taj brufen. Da li si ikada prošao mamurluk bez hrpe lekova?"-on prevrće očima i spušta pilule na sto, pokušava da mi nametne da popijem makar malo vode. Nije da sam išta slagala, moj brat je poznat po tim silnim lekovima koje pije. Kad god ga nešto zaboli, ne ume da trpi već odmah gurne u svoj želudac tri ili četiri kapsule kako bi mu se organizam stabilizovao. Seronja. Nikada mi nije bilo jasno zašto pije ako sledećeg jutra mora da stuče skoro čitavu tablu lekova...

"Verovatno te razbija glava..."-seda na krevet pored moje ruke i pokušava da zanemari moje ružno ponašanje.

"Uf, ne bih ni primetila da nisi pomenuo."-sarkastično odvalim i to ga natera da se uzobilji. I dalje prstima masiram slepoočnice, dok molećivo želim da bol jednostavno prestane. Neću da pijem glupave tablete.