AGRESOR - (UREĐUJE SE)

9. Lažovi

lovewolfs3 - follow

¤

"U slučaju da niste ni počeli da učite, bolje bi vam bilo da zagrejete stolicu. Pogotovo zbog putovanja, jer pre no što odete morati imati bar neke ocene i..."-govori drskim pištavim glasom a ja jendim prstom pažljivo podignem tanku i oštećenu koricu knjige, kako bih je otvorila.

"Neće te ujesti."-Danijel šapuće s osmehom a ja zagrizem usnu.

"Ko zna kakve gluposti su nažvrljane unutra..."-pogledam ga samo na kratko, a brzo sklanjam pogled kako ne bi primetio da zurim u njega. Njegov ego je isuviše nahranjen.

"Iskreno, kao da su se međusobno takmičili ko će da nam natovari više da učimo..."-crni ranac mu je na stolu. Na prvi pogled je prazan, ali je on na svakom času izvadi knjigu za taj predmet i iskreno me iznenadi. On nije taj tip učenika, mada neko verovatno sumnja da je on uopšte učenik.

"Ideš na ekskurziju?"-kratko klimnem glavom, a on kao da čeka da nastavim razgovor. Iako me to pomalo nervira, odlučim da se ipak prepustim u tu malu igricu.

"Samo mi nije jasno zašto moramo da provedemo deset sati u busu da bi se dobro proveli."-mrmljam. To moje iskreno mišljenje, realan stav. Ne mora baš sve što izgovorim da bude laž...

"Ima da se naspavam za sve pare."-nasloni glavu na ruke i tada shvatim da opet hoće da spava. To radi na svim dosadnim časovima, dobro skoro svim časovima koje imamo. A što se tiče putovanja, zanima me samo lokacija. Duštvo je svakako bezveze. Radujem se mestu koje ćemo posetiti i lepim fotografijama koće ću fotografisati. Tu ekskurziju finansira moj brat, koji me je teška srca nagovorio da idem jer je maturksa, tačnije neponovljiva. Iskoristio je priliku da mi pokloni nešto za rođendan, nešto što ustvari želim, jer i sam zna koliko mrzim svoj rođendan i poklone. U jednu ruku je olakšao sebi, mada ne znam koliko je zaista zadovoljan svojom odlukom. Nisam planirala da idem, sve dok nisam čula da ćemo određeno vreme provesti i na hladnoj planini o kojoj sam toliko čitala.

Da, istina je da me je Mark nabeđivao da pođem, a ja nisam imala drugog izbora već da ga poslušam jer je on moj stariji brat.

"Zamislila si se."-Danijel izgovara tiho promuklim glasom i ja oborim svoj pogled na njegovo lice.

"Radujem se."-slabašno se osmehnem.

"Lepa prilika, zar ne?"

"Šta znam."

Ni ne trudim se da razmišljam o njegovim rečima, već se bacam u maštanje o skijanju. Nadam se da ćemo skijati. Nedostajalo mi je to. Zadnji put sam skijala na porodičnom odmoru s mojima, pre četiri i po godine. Od tada nismo nigde putovali zajendo. Kao porodica. Dugo mi ne fukncionišemo kao porodica. I ne samo zbog odsutnosti mojih roditelja. Oni se trude, koliko mogu naravno. Moj brat je posebna priča, ne mogu da ga krivim za sve probleme koji izbijaju u zidovima tog stana. I kada sagledate iz svih uglova, to sam ja. Ja sam izvor svih problema i nesuglasica, glavna tema svih svađa i prepirki koje odjekuju dnevnom sobom i kuhinjom. Kao iks jednačine iz dana u dan vučem se iz rasprave u raspravu, i sve tako u krug.