× Problematične ličnosti, bes i neočekivana mržnja. Mlado i neiskusno srce koje se oduvek borilo sa demonima kojima nije doraslo. ×
Dok pohađa zadnju godinu srednje škole, Megan Martinez, pokušava da izbegne posledice nevolje koju je izazvala na le...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
68. Incident s teget kutijom
Prišla sam velikoj gvozdenoj kapiji crne boje a potom zastala. Pogledom sam prešla preko parkiranih automobila a onda sam napokon skupila hrabrosti da ga pogledam u oči. Stajao je tu, tačno ispred mene, potpuno spreman na sve. Zainteresovano je isčekivao moju reakciju, verovatno očekukivajući neku dramatičnu ljutnju s moje strane. Prekrstila sam ruke a onda izvila obrvu.
"Šta ti radiš ovde?"-izgovorila sam s željom da što pre čujem odgovor.
"Pa, očekivao sam da ćeš biti ovde."-promrmljao je a onda provukao rukom kroz kosu, uništivši koliko toliko urednu frizuru.
"Kako to misliš?"-pomalo se opustim, pa mu priđem par koraka. Ovo mesto je pusto, čudi me. Mislila sam da ću biti okružena gomilom ljudi.
"Ne znam."-slegnuo je ramenima a onda odmahnuo glavom.-"Idemo?"
"Gde idemo Kijane?"-šapnula sam zbunjeno ga posmatrajući. Na njegovom vitkom telu, zeleni duks i raskopčana jakna stajali su sasvim lepo. Blede farmerice su mu dodatno izdužile noge aa patike su mu, kao i uvek, bile uredno čiste. Pod konac. Izgledao je kao da se spremao dva i po sata a iz iskustva znam da to nije slučaj. On samo pođe i... eto. Pojavi se negde tako savršeno sređen i upicanjen. Pravi macan.
"Imamo dosta tema, mislim da groblje nije mesto za..."-prekinem ga užurbanim klimanjem glavom a onda krenemo do njegovog automobila.
Unutrašnjost vozila oplemenio je njegov parfem koji prosto izbija iz automobila. A i toplota. Kao da ga je ugasio pre nepuna dva minuta. Čoveče. Sednem na suvozačevo sedište a onda se i zavežem. On uđe lagodno, prevuče pojas a onda mi se osmehne. Polako pali auto a ja samo mogu da zamislim o čemu tačno želi da pričamo.
"Kako si?"-utiša radio dok smireno posmatra put. Glas mu je dubok i staložen, kao da je zreliji nego ranije, makar malčice.
"Dobro, ti?"-ne obazirem se na svoje reči, već svoju pažnju preusmerim na njegov rad prstiju. Lupka o volan u laganom ritmu neke, meni nepoznate, pesme. Isprva sam pomislila da je nervozan ili pak ljut, ali više i se čini da je u pitanju nešto drugo. Nešto poput osećanja koje prosto nije moglo da ga drži u mesto. Kao da je jednostavno morao nekako da potroši taj višak energije makar i u glupavom lupkanju o prokleti volan.
"Otprilike isto."-zastane razmišljajući o sledećoj torturi u formi pitanja. Osmehnem se razmišljajući o stvarima koje mu se najverovatnije motaju po glavi. Ne bih volela da sada razgovaramo o većini, verujem da će mi veoma teško pasti. Jednostavno... danas nisam raspoložena za sva ta sranja. Treba mi odmora, treba mi vazduha. Žudim za slobodom i nisam spremna da pričam o Travisu i Stivenu, o glupavoj BljuvLani i hrabrom Danijelu. Ne mogu, ne danas. Pogotovo ne sada. -"Kako je prošlo?"
