Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 91. deo

~ Crni anđeli ~
●91.deo●
✦Markus✦
Pruži mi tu ukrasnu kesu u ruke dok joj je jesenji vetar stalno nanosio kosu na lice, te skupim obrve i ipak uzmem kesu. Odmah iz nje izvadim kutijicu teget boje, pa već pretpostavim šta mi je uzela. Sat, ali ne bilo kakav, već je roleks. Sa plavom unutrašnjom stranom i okvirom sive boje. A onda, na okviru oko brojeva, ugledam ugraviran datum. Datum kad sam...
K: Datum kad si me pitao da ti budem devojka.
Klimnem glavom dok jagodicom prsta prelazim preko datuma, te ona čučne ispred mene.
K: Mogu li ja?
Pružim joj levu ruku, te ona počne da mi navlači sat preko mog zgloba. Prsti su joj bili hladni, ali mi pogled zastane na prstenu. Tako se lepo caklio ispred mojih očiju. Trznem se neprimetno kad mi postavi sat kako treba, te okrenem par puta ruku gledajući ga.
M: Odličan je, baš se lepo uklapa.
Osmehnem se na tren, te prebacim pogled na nju. Plamen vatre se mogu oslikati u njenim očima dok me je gledala.
M: A što smo baš ovde došli?
Kolicima se približim vodi udaljavajući se od nje, pa se laktovima naslonim na kolena gledajući u reku koja polako teče.
K: Ne pravi se lud, znaš šta se sve desilo na ovom mestu.
Kako da ne znam.. Prvi poljubac, ovde sam je pitao da mi bude devojka, a i svaki put bismo ovde dolazili, nebitno da li smo srećni ili tužni.
K: Zašto me guraš toliko od sebe?
Skupim obrve ljuto dok mi se obraća stojeći iza mene, te izdahnem nečujno.
M: Pogledaj me kakav sam...
K: Lep, zgodan.. Savršen, jednom rečju.
Podignem obrve na sekund jer je oduvek to pričala za mene i rekla je da će to govoriti do kraja svog života.
M: Ne razumeš me, niko ne razume. Ujutru kad se probudim ne mogu da stanem na noge i odem u kupatilo, ne mogu da se prošetam, ne mogu ništa!
K: Ali moći ćeš. To može vežbama da se sredi, a pored toga se psihički uništavaš. Ne dozvoljavaš da ti se približim, da te češkam noću pred spavanje...
Kroz maleni jecaj izgovori doslovno na manje od metar od mene, te skupim vilicu. Sad i mene previše ovo boli.. Boli me njena bol...
M: Misliš da želim da ti ovo gledaš? Da se probudiš ujutru pored momka koji ne može da skoči iz kreveta? Ne želim to da gledaš..!
Prođem nervozno rukom kroz kosu izdisajući napeto, pa se naslonim pozadi u kolicima.
K: Ali ja želim. Želim da budem pored tebe...
Nesigurno i drhtavo je stavila ruke na moja ramena, pa spustila glavu pored moje grleći me. Pre nekoliko nedelja bih je verovatno i odgurnuo snažno, ali sada ne mogu. Njena kosa se našla oko mog vrata i nisam mogao nikako da je izbegnem. Šake su joj bile na mojim grudima, više nisu ni bile hladne, te sporo postavim svoju ruku preko njene. Nedeljama nisam dodirnuo njenu kožu..! Obraz joj je bio tik uz moj, pa sam bez gledanja osetio da se smeši. Zar sam je toliko povredio? Zar je toliko boli? Boli i mene kad nju boli, šta pričam gluposti!
K: Ne želim da ideš sam protiv ovoga...
Kut usne mi se izvije u osmeh, pa pređem preko njenog prstena.
M: Žao mi je što sam takav, ali treba mi još vremena..
K: Razumem.. Znaš da sam tu, zar ne..?
M: Znam.. sve znam...