Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 23. deo

~ Crni anđeli ~
●23.deo●
✻NAKON TRI DANA✻
✦Šej✦
Svo četvoro sedimo u kolima ispred kompanije i pažljivo posmatramo okolinu.
K: Sigurna si da je danas najbolji trenutak?
Š: Nema njegove sekretarice danas, tako da ćemo najlakše tako ući u njegovu kancelariju.
Klimne mi glavom uzdišući, pa se Markus okrene ka meni.
M: Kako si ti sve ovo saznala?
Š: Drugi put, bato.
Kleo se osmehne mom odgovoru, pa zagrize donju usnu.
K: Hajmo, sad ili nikad.
Nas troje izađemo iz auta i odemo okolo kako bismo došli do zadnjeg ulaza. Prikrademo se zadnjem delu zgrade, pa se naslonimo na njen beli zid izbegavajući kameru iznad vrata.
D: Hoćeš ti ili ja?
Izvije jednu obrvu dok drži svoj pištolj u ruci, ali izvadim i ja svoj.
Š: Ja ću.
Repetiram pištolj na kom sam vežbala protekla dva dana.
M: Šej, biće glasno...
Za par sekundi nakačim prigušivač i pogodim pravo u kameru koju onesposobim, a tim pucnjem i ućutkam Markusa.
M: Dobro si je naučio.
Obrati se Denzu pa svo troje uđemo u bele hodnike avio-kompanije. Preko slušalica smo čuli kako je Kleo napravila buku i haos na glavnom ulazu, a ubrzo smo videli i da je neki čovek došao do nje.
M: To je njen otac, kancelarija je slobodna.
Za par minuta se popenjemo na sprat i bez ikakvih prepreka uđemo u njegovu prostranu kancelariju.
✦Kleo✦
U kolima uzmem zadnji dubok udah i krenem prema glavnom ulazu. Obezbeđenje me tek primeti kad dođem na samo dva metra od senzorskih vrata, te dvojica naoružanih čuvara izađu i zabrane mi ulazak svojim telima.
Xx: Ne možete unutra.
K: Znate li vi ko sam ja? Kleo Mersija.
Međusobno se pogledaju, pa vrate pogled na mene.
Xx: Žao nam je, ne možete ući.
Osmehnem se besno i ironično jer mi je moj "otac" i ovde zabranio da uđem. Ali neće mu ovog puta uspeti. Krenem da se probijem između njih, ali me samo odgurnu nazad.
K: Pustićeš me smesta da uđem ili će biti gadno!
Proderem se jako na njih dvojicu jer oni nemaju pojma na šta sam ja spremna.
Xx: Gospođice, ne možete unutra!
Proba ponovo da me udalji od vrata, ali od moje dreke i vike se pojavi moj takozvani otac.
Marijan: Šta se ovde događa?!
Zalepi mu se pogled za mene i iz zbunjenog izraza lica u isti onaj besni kao kad sam otišla iz kuće.
Marijan: Sklonite se momci.
Kaže svom obezbeđenju na šta se oni sklone, a ja ostanem zatečena.
K: Oho, vidim napredak! Sklanjaš svoje ljude od mene. Šta će to biti?
Marijan: Pokajala si se Kleo, pa želiš da se vratiš kući? Zar ti nisam rekao da više nema vraćanja?
K: Tebi ova zgrada liči na moju staru kuću? Ne, nisam se pokajala. Niti ću.
Nakrivim glavu ironično ga gledajući, dok on mene odmerava. Nije me nikad video ovakvu, u kožnoj crnoj odeći, sa tamnom šminkom oko očiju i bordo karminom na usnama.
Marijan: Šta onda tražiš ovde? Šta hoćeš?
K: Rekoh sebi da vidim šta se ovde dešava, da li ti firma i dalje posluje. A možda sam se i ponadala da ću topliju dobrodošlicu dobiti od tebe.
Osmehnem se ponovo što uradi i on, pa preko njegovog ramena ugledam Markusa, Denza i Šej kako napuštaju zgradu na zadnji izlaz.
Marijan: Ne očekuj baš nešto veliko od mene, sama si se okrenula protiv nas.
Okrene se i ostavi me da stojim napolju sama, pa se i sama okrenem i udaljim se od kompanije. Kako se približim autu, uzmem jednokratni telefon u ruke i okrenem broj.
K: Policija? Želim da prijavim Marijana Mersiju za posedovanje kokaina u vlastitoj firmi.