Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 24. deo

~ Crni anđeli ~
●24.deo●
✦Kleo✦
Zaustavimo se kolima ispred našeg dvorišta, te Denz i Šej izađu.
M: Pratite šta se dešava i javljajte nam.
Markus i ja nastavimo ka našem sledećem delu, pa ja glasno izdahnem.
M: Sigurno želiš i ovo da odradiš?
K: Mhm, samo vozi...
Uhvati mi ruku i poljubi je držeći pogled usmeren na put, te me opusti malo.
K: Nemoj se parkirati blizu kuće, za svaki slučaj. Videćeš me kad završim.
M: Hoćeš sama?
K: Da.
Odlučno izgovorim, pa se zaustavi na vrhu ulice, te odmah izađem iz auta i krenem ka mojoj staroj kući. Ostala je ista kakve je se sećam. Ogromno dvorišta sa popločanim putićem koji vodi oko uredno skresanih žbunova sve do ulaznih vrata. Iako znam da sada nema nikoga kući, ne želim da uđem na vrata, te obiđem oko kuće i pogledam ka svom prozoru na spratu osmehujući se. Otkad nisam bila ovde...
Trgnem se pa počnem laganim pokretima da se penjem uz drvo, a zatim se uhvatim za belu ogradicu na terasi moje sobe i preskočim je sa lakoćom.
Staklena vrata su bila čvrsto zatvorena ali sam ih za par trenutaka otključam, te uđem u svoju nekadašnju sobu. Sve je bilo kako sam i ostavila onog dana, krevet sa belom posteljinom zategnut, ormar stoji na svom mestu, a sto sa ogledalom je pun prašine. Niko nije ni ulazio posle mene ovde. Ili jeste, samo nije čistio nimalo.
Odmahnem glavom pa izađem iz sobe i krenem hodnikom po spratu da se krećem do zajedničke kancelarije mojih roditelja. Znam da moja majka može svakog trena doći sa svog posla, pa sam brže bolje stavila deset paketa kokaina u fioke njihovih stolova u kancelariji.
Taman na vreme sam i završila, začu se auto u dvorištu. Pomerim bež zavesu i provirim kroz prozor, pa vidim njen svetlo sivi Audi kako se parkira. Brzo izađem iz te sobe i siđem do pola stepeništa pa prekrstim ruke čekajući da se susretnem sa njenim pogledom. Pogledom koji nisam videla dve godine.
Otvoriše se vrata i ugledam je u crnom kompletu ženskog sakoa i suknje do kolena, dok joj je kosa skupljena u urednu punđu da nijedna dlaka ne štrči. Pravi izgled jednog advokata.
Elis: Kleo?
Začuđeno pogleda u mene dok mirno stojim na stepeništu. Da vidimo kako će se ona ponašati..
Elis: Otkud ti..?
Blaga radost se čuje u glasu, ali isto tako i dalje ona ista doza besa što nije mogla da me kontroliše kako je htela.
K: Osećam nešto u tvom glasu da ti nije drago što me vidiš.
Skupljenih očiju je upitam, pa vidim da guta knedlu.
K: Naravno da ti nije drago, samo te bockam.
Elis: Što si onda došla?
Sad već ona prekrsti ruke kao i ja, pa dobijem utisak da sada gledam sebe u ogledalu zbog njenog bordo karmina koji i ja nosim. Siđem skroz sa stepeništa, pa noktima počnem da kuckam o drveni sto nasred hodnika gde je vaza sa raskošnim cvećem.
K: Malo da se podsetim svega ovoga. Veruj mi, nije mi nedostajao stari život.
Elis: Sa onom propalom barabom si, zar ne?
K: Ne znam koga ti smatraš propalom barabom. Ako misliš na Markusa, jesam sa njim.
Bes joj se kupi sve više u očima i steže vilicu nekontrolisano dok joj usne polako nestaju jer ih vuče ka unutra.
Elis: I dalje ga braniš, posle svih šamara koje sam ti udarala zbog njega!
K: Ah da, šamari..! Kako bih zaboravila na to? Udarala si me kada bi primetila da sam se iskrala da se vidim sa njim..! Kako te nije grizla savest da udaraš svoje dete?
Ironičnim osmehom je upitam, pa krenem prema vratima.
"Š: Policija je uhapsila Marijana a kreću i ka kući. Kleo, izlazi odatle!"
Začujem Šejin glas u svojoj bubici u uhu, pa se uhvatim za kvaku.
Elis: Zašto si došla...?
Okrenem se ka njoj i dam joj poslednji zlobni osmeh.
K: Došla sam da te vidim poslednji put.
Samo se okrenem i izađem na vrata, pa užurbanim koracima izađem iz dvorišta i sednem nazad u naš auto. Markus je takođe čuo Šej na bubici, pa smo se vratili istim putem kojim smo i došli.
K: I nju će raskrinkati.
Zadovoljno izdahnem ni ne gledajući u Markusa, pa me njegov glas ipak natera da ga pogledam.
M: Tukla te je zbog mene?
Primetim da steže ruke na volanu, pa ga pomazim po obrazu a zatim ga na blic i poljubim.
K: Ništa nije strašno, jer je vredelo.