Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 71. deo

~ Crni anđeli ~
●71.deo●
✦Denz✦
Ćutim već dobrih pet minuta klečeći ispred njenog groba, te uzdahnem i počnem da čupam ono korenje koje se obmotalo oko njega.
D: Niko ti ni ne dolazi, sve je neuredno..
Počnem odjednom da pričam snažno čupajući korenje iz zemlje.
D: A ko bi i dolazio kad sam samo ja brinuo o tebi u domu.. Gledaj i kako su te sahranili, zaslužuješ više od ovoga..! Ali naravno, za ljude iz doma smo bili samo dečurlija koja dođu i prođu, niko nas nije gledao kao živa bića.
Na momenat mi kroz glavu prođe trenutak kad smo se upoznali na hodniku, pa odmahnem glavom. Nije vreme za to, Denz.
D: Kad si umrla, prolazile su mi razne stvari kroz glavu šta ti sve nisam rekao, a sada nemam pojma šta bih ti rekao. Ćutim kao zaliven.. Jedino što mogu da ti kažem je da znam ko ti je ovo napravio.
Uzdahnem isprekidano, te progutam knedlu i nastavim.
D: Andre je to uradio. Andre te je ubio, moj brat. Ti ga nisi znala, tačnije nisam ni ja do skoro. Ja.. žao mi je.. Ustvari, sad je kasno za to..
Uhvatim se za krastu iznad leve obrve i trznem se na tren jer sam je grubo pritisnuo, te me taj bol podseti na onu gadnu noć kada mi je Andre sve priznao kroz mučenje.
✦Šej✦
Nisam se potpuno udaljila od njega, odmakla sam se na možda nekih tri metara od njega čisto da ne bude sasvim sam. Plašila sam se njegove reakcije na sve ovo. Isprva je ćutao, a zatim bolno počeo da priča sa njenim grobom. Svaka reč koju je izustio je bolela i mene, a ne samo njega. Možda je bila greška što sam ga dovela ovde, ali nisam mogla da ga lažem za tako nešto.
D: Nisam bio sav svoj nakon tvoje smrti znaš... Mislim, i sama znaš da se nismo nešto preterano voleli, to je bilo dečije nešto. Ali bih voleo da si bar živa, da nisi na tako okrutan način završila svoj život.
Osmehnem se na tren, te on polako ustane i okrene se ka meni, te me iznenađeno pogleda.
Š: Jesi li dobro sad?
D: Jesam, ali neću više dolaziti.
Š: Zašto?
D: Prošlost ostaje prošlost, tako je najbolje.
Klimnem glavom, pa ćutke pođem sa njim i sednemo u auto. Do kuće nismo progovorili nijednu jedinu reč i svakim trenom je u meni rasla napetost. "Ali bih voleo da si bar živa...", te reči su mi se premotavale po glavi. Da se sada pojavi živa, da li bi me ostavio i otišao njoj? Ipak je ona njegova prva ljubav..
Okrenem glavu na stranu skrivajući od Denza već neke suze koje su se pojavile u mojim očima, te srećom stignemo kući. Možda je odlazak na Lejlin grob bilo bolje za Denza, ali je loše bilo za mene. Samo mi je probudilo neke sumnje koje do sad nisam imala...
Uzdahnem duboko ulazeći u prostrani hodnik naše, sada već mesec dana, prazne kuće, te skinem jaknu i krenem ka kancelariji kao i svaki dan. Od jutra do mraka sam provodila vreme u kancelariji smišljajući kako da izvučemo Markusa i Kleo iz zatvora, a nadam se da će mi danas to razmišljanje samo pomoći da skrenem misli od Denzovih reči na Lejlinom grobu.
Da li je još uvek voli...?
Stisak na ruci me zaustavi i Denzova ruka me iznenada okrene ka njemu. Disao je drhtavo gledajući me pravo u oči, ali taj njegov pogled je bio drugačiji. Nije nežan, nije ni besan, a nije ni tužan. Kao da je... zahvalan. Ali na čemu? Obliže usne pa ih napokon razdvoji govoreći reči koje nisam očekivala..