Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 89. deo

~ Crni anđeli ~
●89.deo●
✻NAREDNO JUTRO✻
✦Denz✦
D: Dobro.. Da.. Kako je sada? Dobro...
Okrenem se ka Šej koja me nervozno gleda ležeći u krevetu dok se ja šetkam po sobi. Pošto sam se predstavio kao Andreov brat, odmah su me zvali da mi jave njegovo trenutno stanje.
Xx: Uspavan je lekovima trenutno, ali verujemo da će se njegovo ponašanje vratiti čim lekovi prestanu da deluju.
D: Postoje li neki lakši lekovi ili neko lečenje tog njegovog ponašanja?
Xx: Možemo pokušati. Ako ne pokušamo, ovo se može brzo razviti i njegov život će biti u opasnosti. Šta želite da uradimo?
Udahnem duboko sklapajući oči. Šta ću sada? Prošlost me ne ostavlja na miru, gde god krenem ona pođe za mnom.
D: Održite ga u životu i lečite. Bar toliko mu dugujem za bolnu prošlost...
Ovo progovorim više za sebe, te prekinem vezu sa doktorom zatvora. Umorno sednem na kraj kreveta i pređem rukom preko čela.
D: Nikad neću znati da li sam pravilno postupio...
Š: Jesi.
Iznenađeno podignem pogled ka Šej koja me gleda nežno.
Š: Želiš da se iskupiš za to što nisi znao za njega u prošlosti. To je normalno.
D: Ali se setim Markusa...
Š: Ne možeš protiv toga, Denz. Ne preispituj se više, molim te, teško mi je da te gledam takvog...
Počne da plače, te je brzo zagrlim.
D: Dobro dobro, neću više. Nemoj plakati...
Vrlo brzo se umirila, te je ostavim da leži.
D: Otići ću do Markusa, možda je dobrog raspoloženja od jutros.
Ostavim sitni poljubac na njenim usnama koje se osmehuju, a zatim je usledio i poljubac u njen stomak. Svako jutro sam je navikao na to.
Izađem iz sobe i spustim se do Markusove, pa nakon tihog kucanja uđem unutra. Zamišljeno je sedeo u krevetu prekrštenih ruku da nije ni čuo da sam već ušao u sobu. Prođem pored njegovih kolica pri dnu kreveta i sednem na stolicu okrećući se ka njemu. Kao duh se ponaša, kao da niko oko njega ne postoji.
D: Lakše bi mi bilo i da me udariš, znaš. Bar ću znati da nisi zapravo duh.
M: Kako misliš da te tučem ovako nepokretan?
Dobro je, bar je progovorio.
D: Markusu kojeg ja poznajem ništa ne staje na put. Ono što hoće, to i uradi. Zar ne?
M: Ne razumeš...
D: Razumem. Misliš da ti je sve uskraćeno, ali nije. Trgni se malo, meni trebaš, Šej trebaš, ali najviše... Najviše trebaš Kleo. Devojka je živi mrtvac! Ne znam ni kako ustaje ujutru.
Počne da šeta očima unaokolo razmišljajući, te se za nijansu opustim. Možda uspemo svi zajedno da dopremo do njega..
D: A tu je i još uvek nerođena beba. Kako da joj kažem kad se rodi da se njen ujak nije radovao njoj? Objasni mi kako.
M: Treba i za to da te prebijem, znaš!
D: Ništa te ne sprečava.
Po prvi put se nasmeje prolazeći kroz kosu rukom, te se i ja nasmejem.
M: Već dve nedelje osećam da mi snaga ponestaje.
D: Ponestaje ti jer si se zatvorio u sobu. Ništa ne radiš osim što ideš na vežbe. Moraš na staro da se vratiš.
Odmahnuo je glavom, te ustanem i priđem mu pa ga prodrmam za ramena.
D: Hajde Markuse, vrati nam se. Vrati nam se već jednom..!
M: Nije lako, znaš..
D: Potrudi se.
Zagrlimo se snažno dok sam ga lupao po leđima, te izdahnem sa olakšanjem. I ovo je neki napredak, korak po korak..