Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 70. deo

~ Crni anđeli ~
●70.deo●
✻NEDELJU DANA KASNIJE✻
✦Denz✦
Nikad ne bih ni pomislio da je Šej potpuno ista kao Markus. Nimalo se ne razlikuje od njega kad se naljuti. Nedelju dana već neprestano tražimo rešenje, ali njega nema. Porazbijala bi sve u kancelariji kad ne bi plan u njenoj glavi izgledao kako treba. Ali svako veče bi se posle te ljutnje pretvorila u onu moju malu devojčicu koju bih prigrlio uz sebe i tako zaspao.
Ustanem polako iz kreveta da je ne probudim, pa siđem u prizemlje da na brzinu spremim doručak za nas.
Xx1: Denz?
Okrenem se trzajući se neprimetno, pa ugledam jednog od naših ljudi, Kostu.
D: Jel sve u redu, Kosta?
K: Čuo sam sinoć lomnjavu u kancelariji. Jel Šej opet?
D: Jeste. Ne možemo je kriviti.
K: Naravno. Sa momcima sam razgovarao sinoć, ipak bi nešto preduzeli i mi.
Na tren podignem obrve, pa prekrstim ruke slušajući ga.
K: Nismo još razradili plan, ali bismo mi pretražili Andrea. Šej i ti ne morate da učestvujete u tome, ovo je naš plan.
D: Ako mislite da ćete nešto uspeti, slobodno odradite šta ste zamislili.
Zadovoljno klimne glavom i ode od mene, te brzo napravim sendvič dok se Šej nije probudila. Već sa vrata sam video da nije u krevetu, te ostavim sendvič i provirim kroz vrata kupatila. Oči su joj ponovo bile pomalo naduvene od plakanja, pa se svako jutro po pet puta umivala kako bi izgledala normalno. Tako i sad radi. Prišunjam joj se iza leđa i obuhvatim oko struka i poljubim u vrat, njenu slabu tačku.
D: Dobro jutro, mala...
Okrenula se odjednom ka meni i sa širokim osmehom me poljubi. Ostanem na tren zatečen, te se prepustim tom poljupcu.
D: Jesi li ti to bolje raspoložena ili mi se čini?
Štipnem je za obraz, te se ona osmehne hvatajući me za ramena.
Š: Jesam malo bolje. Imam nešto za tebe.
D: U ovom haosu si meni nešto uzela?
Š: Nisam uzela, idemo na jedno mesto.
Nakrivim glavu zbunjeno, te me ona slatko istera iz kupatila da bi se spremila.
D: A moj divni doručak?
Snuždeno je upitam držeći sendviče u rukama, te mi ih ona otme.
Š: U kolima ćemo jesti. Hajde!
Izvukla me je na silu iz kuće i uvukla u auto, da sam morao i da jedem i da vozim kuda mi ona govori. Izašli smo i iz grada, a ja još nisam znao kuda idemo.
Š: E stani ovde!
Naglo zakočim pored neke visoke žičane ograde i zbunjeno odmerim okruženje.
D: Gde smo?
Š: Ajde za mnom.
Izađemo iz auta i ja krenem za njom dok razgledam oko sebe gde se nalazimo. Prolazimo kroz neki korov i visoku travu da sve nešto mislim da me nešto ogromno čeka.
Š: Evo idi ti ispred.
Progura me napred da razgrnem tu travu pa se posle par trenutaka ukopam u mestu gledajući ispred sebe. Progutam knedlu i drhtavim koracima krenem opet napred ka malom sivom grobu koji je sav u korovu, te čučnem ispred njega.
Skupim obrve tužno gledajući u natpis "Lejla Madrin" i njeni datumi rođenja i smrti.
Š: Tražila sam sinoć do kasno informacije o njoj iz doma i uspela sam da nađem gde je sahranjena. Zaslužuješ da znaš...
Njen anđeoski glasić tako smireno peva iza mene dok se u grlu kidam gledajući samo najobičniji kameni grob umesto lepog spomenika sa njenom slikom.
Š: Ostaviću te malo..
Tiho prošaputa pa začujem njeno udaljavanje kroz travu. Posle ovoliko vremena, ovde sam. Pred njom...