Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 88. deo

~ Crni anđeli ~
●88.deo●
✦Andre✦
Vrativši se u svoju praznu ćeliju, bacim se na propali metalni krevet i na još više propao dušek, te stavim ruke ispod glave. Markus njegov brat, kurac! Nisam trebao da ga ostavim nepokretnog trebao sam da ga ubijem. Tako bi mi bilo lakše.
Xx: Perez!
A: Šta je sad?! Opet neželjene poseta?!
Xx: Pismo. Drži!
Kroz rešetke moje ćelije mi pruži pismo u ruke, te ponovo sednem na krevet zbunjeno gledajući u kovertu. Ako je Markus ovako odlučio da mi se javi, bolje nek se sam ubije! Okrenem kovertu na drugu stranu i vidim samo dve reči, tačnije ime i prezime. Ena Mur. Ena mi šalje pismo? Ta pokvarena kučka koja me je ovde i strpala?!
Besno bacim kovertu na kraj kreveta i ispružim se, ali mi to parče papira nije dalo mira. Kao da me je demonski gledalo sa dna kreveta. Iznervirano prevrnem očima i uzmem kovertu u ruke, te je otvorim. Neće me ubiti ako pročitam njene reči, iako su lažljive.
"Moj dragi Andre, žao mi je za sve. Žao mi je što je ovako moralo da bude, što sam se odlučila na ovaj korak. Ali moralo je tako da bude. Radila sam sve za tvoju ljubav, sve da bi me samo na trenutak pogledao kao osobu, a ne kao predmet. Služila sam ti kao robinja, bila samo fizički sa tobom, ali ništa više. Više sam bila u tvom krevetu, nego u tvom srcu. Bila sam spremna do kraja života da se trudim da dobijem tvoju ljubav..! Ali otrglo se sve kontroli, previše je.. Uvidela sam da koliko god se budem trudila i šta god da budem uradila, tvoju ljubav neću dobiti. Nikada me nećeš gledati kao ja tebe... Ako već do sada nisi pomislio da sam ja odgovorna za sve ovo, evo sada priznajem. Jesam, ja sam kriva. Ja sam kriva što su te zatvorili. Možda ćeš nekada uspeti da mi oprostiš, a možda je bolje i da mi nikada ne oprostiš. Otišla sam daleko odavde, nemoj me nikada tražiti. Biće bolje i za tebe i za mene. Biće mi potrebno dosta vremena da te zaboravim, Andre.. Mnogo sam te volela..! Zbogom, mili moj... Ena."
Prstom pređem preko par mesta gde su njene suze dospele na papir dok je pisala, te i sam stegnem vilicu. Jebote, sama je priznala da je kriva..! Odjednom osetim neki osećaj u duši, čak gore od bola.. Vratim papir nazad u kovertu, pa se zamislim gledajući kroz rešetke. Po glavi sam premotavao sve trenutke vezane za nju, te progutam knedlu najednom. Trudila se i svaki put kao mali zeka skakala oko mene. Jesam li joj zaista toliko značio? Jesam li odgurnuo jedinu osobu kojoj sam značio..?
Osetim neobične trnce u prstima, te se samo približim rešetkama i počnem snažno da ih udaram. Svaki udarac me snažno zaboli u šakama, ali nisam prestajao. Znoj sa čela mi lije, kroz stisnute zube mi pljuvačka izlazi napolje od besa, a ruke su počele da se krvavo crvene od udaraca.
Xx: Perez, smiri se!
Trojica stražara su uletela u moju ćeliju i počela da me smiruju.
A: PUSTITE ME!!!
Bes se sve više nagomilavao u meni dok su me na silu vodili kroz hodnike zatvora. Od otimanja nisam ni gledao gde me vode, sve dok me za neki drugi krevet nisu vezali.
A: Neću lekove!!!
Iste slike iz doma su mi se za sekundu stvorile pred očima dok sam se bespomoćno koprcao na krevetu. Isto tako su me obarali lekovima. Ne želim taj pakao ponovo! A onda, ubod igle. Ponovo ta prokleta igla!
A: Ne želim...!
Kroz teško disanje uzalud progovorim, ali osetim da mi nema spasa. Iz jedne ustanove sam prebačen u drugu, sve je isto kao i pre...