Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 1. deo

~ Crni anđeli ~
●1.deo●
✦Kleo Mersija✦
Gricnem usnu gledajući Markusa sa strane kako nervozno čita prijavu njegove sestre. Poznavala sam Šej, onako u prolazu. Upoznale smo se na kratko kad sam postala Markusova devojka, a onda sam se sa Markusom uselila ovde. Znao je da će i za njega i za nju biti teško što je ostavlja ali je morao tako da uradi.
Ostavi papir na stolu pa se zagleda kroz prozor nervozno tapkajući prstom po toj prijavi.
K: Jesi li dobro?
M: Kako da budem dobro? Moja sestra hoće da uđe u moju bandu, a nema pojma kakav je ovo život!
U pravu je, Šej ne zna drugu stranu svega ovoga. Da rizikujemo naše živote, da se uvaljujemo u raznorazna sranja zbog posla sa drogom i da svakog trenutka očekujemo da nam policija bane na vrata. Zato i mogu da razumem Markusovu brigu.
K: Hoćeš li je primiti?
Pogleda me ljuto, ali ipak više zabrinuto.
M: Znaš da ne mogu... I da hoću, tu su brojni testovi kroz koje ona ne može da prođe...!
Progutam knedlu pa i ja skupim obrve pokušavajući u glavi da nađem rešenje.
M: Ne bi ona ovo odjednom uradila sigurno joj se nešto desilo.
Pomahnitalo ustane sa stolice i mene naglo digne sa njega, pa vidim da izlazi iz sobe.
K: Gde ćeš?!
M: Idem kod nje.
✦Markus✦
Uplašenog osećaja u sebi izađem iz sobe, pa odem u garažu do svoje crvene zveri, do mog motora kojeg sam dobio na svom prvom zadatku kao nagradu.
Zateknem Denza kako pere njegov auto u garaži, pa samo stavim kacigu na glavu.
D: Gde ćeš?
Bez reči upalim motor i izjurim iz garaže ostavljajući Denza za sobom bez ikakvog objašnjenja. Samo mi je bitno da saznam šta se dešava. Šta li ti radiš Šej..?
Otkada sam postao šef bande "Devils" nisam se vraćao kući. Nisam želeo da pređem taj prag kuće u kojoj sam odrastao iako sam ostavio Šej tamo znajući da će morati da živi bez mene.
Čim parkiram motor ispred male bele kuće sa koje fasada otpada, skinem kacigu i namršteno je odmerim. Setim se svakog prokletog dana provedenim u njoj, pa mrzovoljno siđem sa motora. Verovatno nikad ne bih ni došao ovde ponovo. Makar to značilo da ne vidim sestru više.
Koračajući ka toj kućici nisam sklanjao namršteni izraz lica. Da je Denz znao gde sam pošao, sigurno mi ne bi dozvolio da idem. Bar ne sam.
Stanem ispred oronulih drvenih vrata i pogledom pređem preko njih kao da mogu da vidim kroz njih celu unutrašnjost kuće. Ugrizem se za jezik, pa snažno zalupam na vrata da počnu jako da se klate. Obližem usne cupkajući nogom u šljunak ispred vrata dok čekam da mi neko otvori. Očekivao sam majku na vratima, ali mi ipak otvori Šej.
Lice joj se ozari i plavi pramenovi njene kose zalepršaju kako mi se zaleti u zagrljaj, pa je posle par trenutaka nespretno potapšem po leđima.
Š: Stigao si..!
Uvuče me u kuću tiho pričajući, te zatvori vrata pa se nađem u polupraznoj dnevnoj sobi koju odmerim bolno.
M: Gde je majka?
Š: Spava, sad ću je probuditi.
M: Nemoj, bolje da me ne vidi.
Zaustavim je te me zbunjeno pogleda dok ja stavljam ruke na bokove nervozno.
M: Šta će tvoja prijava na mom stolu?
Skupi usne nervozno ne trepćući dok ja čekam neki razuman odgovor od nje.
Š: Primi me u bandu, molim te...
Zvuči krajnje očajno što mene isprva zbuni, pa primetim da mi nešto krije.
M: Šta se dešava?
Okrene glavu od mene pa je ja uhvatim za ruku. Zgrči lice od bola na moj stisak, pa nežno povučem rukav i ugledam ruku punu modrica raznih boja. Neke su sveže a neke su skoro prošle.
M: Šej?