Crni anđeli [ZAVRŠENA]

Crni anđeli - 103. deo

~ Crni anđeli ~
●103.deo●
✻TRI DANA KASNIJE✻
✦Markus✦
Već dve noći se iskupljujem Kleo za sav bol koji sam joj naneo ovih meseci i ponestaje mi snage. Ali pošto sam za to ja kriv, a i među nama još uvek postoji nedostajanje, nemam prava da se žalim. Štaviše, mnogo mi prija! Vraćamo se na staro. Na rizik sam koristio samo jednu štaku u kuhinji kako bi mi druga ruka bila slobodna za spremanje doručka. Duplo duže sam sve radio na štakama i povremeno bi me to nerviralo. Još od novembra sam na štakama, a sad je mart! Koliko ću još morati da ih koristim..?
K: Zašto se ti umaraš? Mogla sam ja da spremim sve.
Naslonjena na vrata mi prigovori, te se okrenem i vidim kako mi se smeška.
M: Nisam baš toliko nesposoban.
Isplazim joj se na kratko, pa se zadihano smestim na stolicu.
K: Danas nam stiže krevetac i komodica za Ejba.
Podignem obrve sa osmehom na kratko na pomen Ejba, te nastavim sa doručkom. Iz Šejine stare sobe su Kosta i momci izneli krevet koji je zamenio naš polomljeni. Mislim da ćemo se sećati do kraja života izraza lica momaka kad su videli slomljeni krevet, nismo ni morali da objašnjavamo šta se desilo. Hvala Bogu pa nisu ni pitali..!
K: Nismo uzeli jogurt iz frižidera.
M: Ja ću.
Zaustavim je da se ne muči, te ustanem od stola i napravim par koraka. U milisekundi mi je sinulo da nisam ni uzeo štake a da sam samostalno napravio bar tri koraka. Uplašen i začuđen zbog toga, brzo sam se uhvatio za sudoperu kako ne bih odjednom pao.
K: Markuse..
Zbunjeno se okrenem ka njoj polako, dok me ona netremice posmatra.
K: Napravio si par koraka...!
Suze joj poteku od radosti, pa mi nesigurno priđe hvatajući se za moja ramena.
M: Osetio sam neku snagu i sam od sebe sam ustao.. Ne znam kako...
K: Hoćeš li ponovo da pokušaš?
Upita me brišući suze, te klimnem glavom. Odmakla se dalje od mene šireći ruke za slučaj da počnem da padam. Zadržim se jednom rukom za sudoperu, te izbacim desnu nogu. Prvi korak, a zatim leva noga. Drugi korak. Zatim treći, četvrti i peti. Osetio sam ponovo onu lakoću pri koračanju, ali sam ipak pri šestom koraku izgubio snagu i zateturao sam se ka Kleo. Sreća pa se na vreme stegla i uhvatila me čvrsto obavijajući ruke oko mog tela. Pošto sam teži od nje, pogurao sam je unazad i oboje smo udarili u zid.
K: Uspeo si!
Kroz umorni dah se osmehnem njoj, te se brzo približim njenim usnama. Srećan sam što ima nade. Srećan sam što sam ovaj trenutak podelio zajedno sa njom, što je uz mene, što me drži i gura napred. Ne mogu bez nje nikako. Ni dan, ni sat, ni minut, ma ni sekund ne mogu bez nje!
K: Polomićemo i novi krevet, zar ne..?
Kriveći glavu na stranu upita me, te se nasmešim i prstom joj pređem preko obraza.
M: Ako ti želiš da ga polomimo, onda ćemo ga polomiti. Samo naredi.
Stidljivo spusti glavu sa smeškom na licu, te se naslonim šakama na zid.
M: Dobro, ne mogu više. Trebaju mi štake sad.
Iste sekunde mi je dodala štake, pa smo završili sa doručkom. Seli smo u dnevnu sobu i gledali u vatru koja pucketa. Kad god bi imala priliku, Kleo bi sela pored mene grleći me snažno kao da ću ponovo pobeći od nje. Doslovno se ne odvaja od mene. Približim se njenoj crnoj kosi i pomirišem je snažno. Taj miris sam zamišljao svake noći u zatvoru, a i van njega. Sklopim oči ne odvajajući se od tog mirisa, te me zvono na vratima prekine.