Love Is A Game

73.DIO

/LIAM'S P.O.V/

Sjedio sam u autobusu kada mi je jeza prošla tijelom. Od glave pa do pete.  Kao da će se nešto dogoditi. Kao da se nešto već događa. Nešto za što ne znam. Srce mi je počelo jače kucati i puls mi se ubrzao. Strah je strujao mojim tijelom i jednostavno sam imao potrebu sada čuti Clarissin glas i uvjeriti se da je dobro. Ukucao sam njen broj i čekao sam da se javi. 

'Ajde Lissa... samo se javi.'-Mrmljao sam u sebi. 'Da?'-Javila se drhtavim glasom i veliki kamen pao mi je sa srca. Znam da joj je glas bio drhtav, ali hvala bogu da mi se javila. 'Hej baby. Ja sam. Je li sve u redu?-Rekao sam i sitno sam se nasmiješio. 'Hej... sve je u redu ne brini.'-Rekla je nekako nesigurno. Mogao sam to čuti u njenom glasu. Kao da je nešto skrivala jer nije htjela da se opterećujem. 

'Sigurno? Jer čujem ti u glasu da nešto nije u redu.' -Rekao sam. 'Da u redu je samo mi je hladno i nedostaješ mi.'-Rekla je. Zacrvenio sam se ali opet sam se osjećao tužno. 'Pokrij se Lissa... ne želim da ti bude hladno. Ali znaš... i ti meni nedostaješ.'-Rekao sam joj. 'Hoću ali znam ja to. Znam da ti nedostajem.' Nasmijao sam se sitno. Uvijek je sve znala. 

'Samo... bojim se za tebe. Bojim se da se događa nešto što ne bi trebalo. Što ja ne mogu  zaustaviti ma koliko god ja to jako želio.'-Rekao sam tiše. 'Samo si paranoičan Liame. Sve je u redu. JA  sam u redu.' -Rekla je. 'Moraš biti...'-Rekao sam tiše. 'I jesam. I znam da je grozno to da sam ovdje sama i da nitko ne pazi na mene i kako misliš da nešto nije u redu ali je. Stvarno je.'-Pokušavala me uvjeriti, ali neki maleni glasić u glavi mi je govorio suprotno. 

'Dobro onda samo... htio sam te čuti i uvjeriti se da je sve u redu . Moj mozak se poigrava sa mnom od kada sam sjeo u bus i samo sam trebao čuti tvoj glas.'-Rekao sam nježno. 'Znam... i ja tvoj.'-Nasmijala se.  'Ovaj... idem ja nešto pojesti. Javim ti se kasnije.'-Rekla je. 'Može. Ajde dobar tek baby i volim te.' -Nasmiješio sam se. 'Hvala. Volim i ja tebe.'-Rekla je. 'Više nego što si možeš zamisliti.' 'Vjeruj mi... itekako mogu.'-Rekla je dok se začuo sitan osmijeh prije nego je poklopila.

/CLARISSA'S P.O.V/

Sjedila sam na kauču dok mi je mobitel stajao u ruci. Drhtala sam. Svaki dio mog tijela drhtao je kao da je unutar kuće zimska hladnoća.  Nisam znala da li je to bilo od ovoga poziva ili straha, ali drhtala sam. Toliko toga mi je prolazilo kroz glavu. Htjela sam vikati na sav glas ali uzalud. I da vičem nitko me ne bi čuo. Da stanem pred nečije lice i samo kažem ono što čuvam u sebi, ne bi me razumjeli. Ne mogu ni ja samu sebe razumjeti, a kamoli da me drugi razumiju. 

Ponovno kucanje po vratima me budi iz misli. Strah je prozujao mojim tijelom. Nije valjda da se vratila. Laganim koracima sam došla do vrata. Drhtavim rukama sam primila kvaku. Nisam znala tko ili što me čeka na vratima ali nakon onoga maloprije sve je moguće. Lagano sam otvorila vrata i ispred mene je uskoro stajala visoka smeđa djevojka smeđih očiju i duge smeđe kose koja je sada bila svezana u visok rep. Bila je to Elenour. S obzirom kako nemam nijednu prijateljicu ovdje i kako me pola ljudi ovdje već mrzi, jedino mi je El ostala kao prijateljica. 

'Hej El.'-Rekla sam i sitno sam se nasmijala. 'Hej Clarissa. Mogu li ući?'-Upitala me. 'Naravno.'-Rekla sam i pustila sam ju unutra. Sjela je na kauč i pogledala me. 'I što te dovodi k meni?'-Upitala sam ju znatiželjno.  'Pa ovaj... mislila sam pošto nema Liama, da ti treba društvo. Netko s kim ćeš razgovarati o nečemu potpuno desetom što će ti držati misli podalje od njega.'-Rekla je.  'Bome si dobro mislila.'-Rekla sam i sjela sam do nje na kauč.  'U kaosu sam. Nedostaje  mi.'-Rekla sam. 'Da znam ali hej... vidjet ćeš kako će tih godinu dana brzo proletjeti.'-Pokušavala me utješiti.