Roditelji su joj poginuli pred očima kad je imala pet godina.
Bili su ljudi-vukovi. Odbačena od čopora kad ih je najviše trebala završila je u domu za napuštene djevojčice u gradu iz kojeg dolazi.
~11 godina kasnije!~
Nakon toliko vremena njezin...
Ja- "Možeš li mi objasniti kako da dođem do tamo?"
Alvaro- "Ne ali te mogu odvesti i od prijateljice roditelji su vlasnici tog šinteraja."
Ja- "Nadam se da je tamo."
Odveo me onamo. Bilo je zatvoreno pa je nazvao prijateljicu koja je potvrdila da su čovjek i njegovi sinovi danas doveli sivu ženku sibirskog haskija. Zamolili smo ju da dođe ovamo i čekali ju na stepenicama ispred vrata šinteraja po kiši. Vidjela sam ju već sa vrata prostorije u kojoj drže pse. Jedva sam uvjerila curu da je došlo do greške i da je ona moja, pomogla je markica koju ima oko vrata. Čim sam je se dočepala počela sam ju grliti. Zahvalili smo i napokon otišli od tamo. Lagano sam se smirivala ni kiša mi nije smetala, opuštala me.
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
Ja- "Kako da ti zahvalim za ovo?"
Alvaro- "Nema potrebe."
Ja- "Nebi ovo svatko učinio."
Alvaro- "Samo nemoj upadati u nevolje ili se zabijati u druge ljude po cesti."
Ja- "Haha, dogovoreno."
Alvaro- "Hoćeš li znati kako da dođeš kući?"
Ja- "Ne. Neznam ni gdje nam je škola odavde."
Alvaro- "Hajde otpratiti ću te."
Nasmiješila sam se i pošla za njim. Naježila sam se u jednom trenu i vidio je te me zagrnuo svojom vestom. Zahvalila sam i hodali smo dalje, pred školom sam rekla kako znam gdje je moja kuća i zahvalila mu.
Alvaro- "Znaš, ne vjerujem ti da znaš doći do tamo."
Ja- "A što ćeš, ideš samom da se uvjeriš da znam?"
Alvaro- "Nije mi bilo u planu ali hvala što si me pozvala." Molim? Zeznuo me haha.
Došli smo do moje kuće. Po putu smo lijepo pričali cijelo vrijeme, nismo se ugasili. Ispred vrata smo se pozdravili te sam pričekala da izađe iz dvorišta. Okrenuo se i pogledao me pa sam odmah ušla u kuću. Kao vjetar sam sa Todo proletjela kuću i zaključala se u sobu. Naslonila sam se na vrata nakon zaključavanja i misli su mi odlutale prema Alvaru odnosno njegovom slatkom osmijehu. Ostala mi je njegova vesta, zaboravila sam je vratiti, kako sam smotana. Pomislila sam a onda samu sebe zagrlila i ponjušila vestu. Stavio je parfem, slučajno ili namjerno? Odmaknula sam se od vrata i pustila si glazbu.
Sutra ujutro me Todo ranije digla da ju izvedem. Na ulicama nije bilo nikoga a kad smo izašle cijela kuća je još spavala. Poslje šetnje kvartom napravila sam ostatak jutarnje rutine, ubrzo su svi u kući počeli ustajati i morali smo svi skupa sjesti za stol. Za vrijeme doručka Luka mi je znakovima ruku i očiju rekao da me Ešton gleda. Ostala dva su Tin i Grga.
Dosadan doručak prekinulo je zvono na vratima, Hrvoje je otvorio Alvaru. Razveselila sam se i odmah što prije otišla. Vratila sam mu vestu i nisam ga uopće očekivala posebno jer živima na drugim stranama kvarta a škola je od prilike između naših kuća, znači nije mu usput doći po mene. Možda je samo htio svoju vestu nazad haha. Todo je išla sa nama do škole i u blizini ga je netko zvao na mobitel pa se javio. Poslje poziva je rekao kako mora ići doma.
Ja- "Jel nešto ozbiljno?"
Alvaro- "Ma ne, ovo je svakodnevica."
Ja- "O čemu se radi? Osim ako je privatno."
Alvaro- "Ma imam psa koj ne voli biti sam kod kuće i jako me voli pa cvili i laje kad odem od doma."
Ja- "Želiš li da idem s tobom? Volim pse."
Alvaro- "Ne treba, idi ti, zakasniti ćeš."
Ja- "Možda mogu pomoći. Zašto ga ne vodiš sa sobom?"
Alvaro- "Ne želim da mu se nešto dogodi."
Ja- "Todo je dobro a prati me cijeli život."
Alvaro- "Jeste li ikad imale problema?"
Ja- "Naravno."
Alvaro- "Ne dolazi u obzir."
Došli smo kod njega a pas je odmah dotrčao na ulaz i počeo skakati od sreće. Sad je iza mene provirila Todo te ju je ugledao. Gurnuo je njušku prema njoj i razigrano joj pristupio. Poželio se igrati s njom te je zalajao a ja i Roberto smo se raznježili. Zalajao je još jednom i malo ju gurnuo njuškom na što ga je ugrizla za njušku i počeo je cviliti, a ona ga nije htjela pustiti. Nije pustila dok nisam razmaknula njezinu čeljust. Pas se pokunuo kao da je on kriv i pobjegao u kuću, Alvaro ga je dozivao, zove se Arči i otišao uplašen za njim. Zaderala sam se na Todo kako je zločesta i bezobrazna i ušla u kuću za Alvarom. Moram nekako pomoći, osjećam se grozno.
Došla sam u prostoriju gdje su bili. Sjedili su na podu a Arči mu je bio u naručju i pokušavao mu je pogledati njušku dok je cvilio. Shvatio je da sam ovdje pa sam se približila, i Arči me pogledao pa zavukao glavu pod njihovu ruku.
Ja- "Hoće li biti dobro? Tako mi je žao..."
Alvaro- "Ne znam, ne grizu mi psa svaki dan!"
Ja- "Oprosti, daj da ja vidim."
Alvaro- "Ne diraj ga, vodim ga veterinaru."
Ja- "Zadnji put smo ju jedva izvukli da ju ne uspavaju..." Strah me...
Alvaro- "O tome si mogla ranije misliti!" Još jednom se izderao na mene.
Zatim sam odmah otišla i ljuta hodala do škole. Pred školom sam rekla Todo da ide ravno doma i da pokuša ne ugristi još nekog na putu do tamo. Moram biti malo gruba, mora znati da to ne smije raditi. U školi se nisam mogla koncentrirati. Pod jednim od odmora je došao Alvaro i pronašao me. Bojala sam se što će mi reći.
Alvaro- "Slušaj, bio sam kod veterinara i ništa nisam rekao odakle ugriz." Laknulo mi je.
Ja- "Isuse, puno ti hvala." Zagrlila sam ga.
Alvaro- "Da, oprosti što sam vikao na tebe."
Ja- "Nema veze, zaslužila sam. Oprosti što je moj pas ugrizao tvog. Platiti ćemo račun..."
Alvaro- "Nema potrebe."
Ja- "Ima. Išao si samnom po nju u šinteraj..."
Alvaro- "Sklonište." Ispravio me.
Ja- "Posudio vestu, pratio doma, jako si dobar prema meni a mi smo tako grozne."
