Roditelji su joj poginuli pred očima kad je imala pet godina.
Bili su ljudi-vukovi. Odbačena od čopora kad ih je najviše trebala završila je u domu za napuštene djevojčice u gradu iz kojeg dolazi.
~11 godina kasnije!~
Nakon toliko vremena njezin...
Ubrzo nakon što je konobar otišao došao mi je Mark i zakopčao mi vestu rekavši da ne želi da me drugi gledaju. Nastavio me nagovarati na igru i napokon sam pristala ali ne sa Dariom i njegovom novom djevojkom nego da samo nas dvoje zaigramo na stolu pored. Bilo je slatko jer ja ništa o ovom nisam znala ali on je pa je stao iza mene i upravljao mojim pokretima da mi pokaže i da igram.
Kasno u noći smo se vratili u kuću. Po putu smo stali i uzeli pizzu za van pa kući gledali crtiće ostatak večeri.
"Sviđaju li ti se ovakvi spojevi?" Pitao je.
"Da, lijepo nam je."
"Slažem se. Bitno mi je da je tebi lijepo." Poljubio me u čelo.
"Lijepo mi je, ne brini."
Zaspala sam kod njega u sobi i pred zoru čula zvuk motora koji me probudio. Iskrala sam se iz kreveta i otišla na terasu njegove sobe pa vidjela Lukasa i Belita. Bili su na motorima obučeni za vožnju. Ne znam jesu li me vidjeli ali odmah sam zatvorila vrata od terase, uletjela u sobu i presvukla se pa izašla van. Obučeni u motorističku odjeću od glave do pete, sa kacigama, odgurali smo motore do ceste ispred kuće pa sjeli i odvezli se. Tek je počelo svitati. Ceste su bile u potpunosti prazne. Bilo je idealno za voziti se 200 na sat. Nigdje nikoga čak ni murje. Prošli smo pola grada, sve najbolje ceste i obilaznice. Prošlo je pored nas nekoliko motorista koji isto koriste jutarnju priliku i par auta ali njih ne brojimo. Nama su nebitni. Jurili smo dok nije u potpunosti svanulo.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Otišli smo van grada kad je već svanulo na neku čistinu prema planini nedaleko od mosta kojeg izbjegavam. Tamo smo napokon stali, sami usred ničega. Sišla sam sa motora i skinula kacigu.
"Zašto sam prestao voziti?" Pitao je Lukas.
"Nikad nisi prestao." Nasmiješio se.
"Trebamo češće ovako." Kimnula sam.
"Trebamo svašta raditi češće." Oboje su kimnuli.
"Još tjedan dana i iHola."
"10 zapravo."
"Još malo."
"Mislite da će se problemi smiriti?"
"Ne, ali mogli bi se više posvetiti drugim stvarima. Onima za koje tu nemamo vremena."
"Nije isto ovdje i tamo."
"Slažem se ali još malo i sve će se vratiti. Vjerujem da ćemo češće ići na vožnje a i lutati kao vukovi. Osjećam to."
"Da kad je to naš grad. Gdje možemo biti 100% svoji." Nasmijala sam se.
"Želite da odemo trčati?" Kimnuli su pa smo spremili kacige i pretvorili se u vukove.
Mark Pov.
Probudio sam se i vidio da Toni nema pored mene. Išao sam provjeriti u njenu sobu zašto je ustala ali je nije bilo a krevet je bio netaknut. Vojvotkinja gladna. Nahranio sam je i shvatio da Toni nema. Uzeo sam mobitel da ju nazovem pa se sjetio da ga je razbila pa mi nije koristan. Pitao sam se kamo bi otišla ovako rano. Pričekao sam sat vremena ali nije došla pa sam pozvao vozača i otišao u grad. Našao sam se sa Dariom i Jakovom. Otišli smo na doručak i onda kod Renea koj se oporavlja.
"Kako si Rene?"
"Odlično, dođite ovo vidjeti." Pratili smo ga u garažu.
"Isuse stari, opako." Upalio je svjetlo i pokazao novi auto.
"Jučer kupljen. Za 2 dana opet mogu voziti."
"Što je sa tvojom autoškolom Mark?"
"Uskoro gotovo."
"Hoće ti stari kupiti auto?"
"Vjerojatno. Nismo o tome razgovarali. Tek sam krenuo ali biti će gotovo uskoro."
"Nije te strah ponovno voziti Rene?"
"Ma kakav strah. Nije majka rodila pičku." Nasmijali smo se.
"Bitno da si se ti nama vratio." Potapšao sam ga.
"Onda za 2 dana možemo u provod. Novi auto sve cure će gledati."
"Da." Složio sam se zadovoljno.
"Mi možemo, a ti? Hoće li te pustiti cura?" Pitao me Jakov.
"Kakva cura?"
"Pa Toni."
"Dosta o tom." Pokušao sam prekinuti temu.
"Opaaa, nisi mi to rekao a svaki dan se čujemo. Bacaš se ne Europski materijal."
"Mala je dala." Nasmijali su se.
"Dosta! Ni riječi više o njoj!" Poslušali su me i promijenili temu.
Kasnije sam od njih otišao u centar. Izabrao sam najbolji mobitel za Toni. Crna boja će joj se sigurno svidjeti. Dobra tarifa, puno memorije, jaka baterija, najbolja kamera. Birao sam posebno za nju i uzeo joj i maskicu da ga ne razbije kao zadnji koj je imala.
Onda sam krenuo kući a po dolasku sam vidio motor tamno plave boje ispred kuće. Nisam siguran dali je to njen.
Ušao sam u kuću i vidio Noela koj je leđima bio okrenut prema ulazu. Nije me čuo pa sam pozdravio.
"O Zadra Mark." Sa blagim zadovoljnim osmijehom.
"Jutro."
"Haha, jutro je davno bilo dječače."
"Čekate mog oca?"
"Ne ne, samo je otišao po neki papir." Kimnuo sam.
"Idem provjeriti gdje je zapeo." Krenuo sam prema uredu kad su se varta kuće otvorila. Ušla je Toni.
U odjelu za motoriste sa kacigom u ruci. Kratko sam jako zažmirio od muke pa krenuo prema njoj. Pogledala je Noela odmah na ulazu a i on je nju. Znao sam da ovo nikako nije dobro.
"Dođi idemo mi gore." Rekao sam joj.
"Zar nisi krenuo po oca? Već ga dugo nema."
"Što se događa?" Pitala je i pogledala prvo mene pa njega.
"Evo pronašao sam ga." Rekao je moj otac pa mi je malo laknulo.
"Aha odlično, da vidimo." Rekao je Noel pa mu se približio.
Vidio sam pogled mog oca koj me ubijao. Predložio je Noelu da odu u ured a ja sam Toni očima pokazao da idemo na kat. Čudno me pogledala i krenula a ja sam išao za njom gledajući ih. U jednom trenu Noel nas je pogledao prije nego li smo se popeli do vrha stepenica dok mu je moj otac nešto pokazivao na tom papiru. Odmah me Toni pitala tko je taj čovjek ali ništa nisam odgovorio. Uspaničio sam se i nisam znao što reći samo sam ju gurnuo u njenu sobu.
"Što se događa?"
"To su tatine brige. Tebe se ne tiču."
"Zašto ne? Već sam ga 2 puta vidjela a ti svaki put daješ neki glupi odgovor."
