Roditelji su joj poginuli pred očima kad je imala pet godina.
Bili su ljudi-vukovi. Odbačena od čopora kad ih je najviše trebala završila je u domu za napuštene djevojčice u gradu iz kojeg dolazi.
~11 godina kasnije!~
Nakon toliko vremena njezin...
Ja- "Ne znam, prijateljica neka." Zacrvenila sam se, nadam se da nije primijetio.
Alvaro- "Nije, sestra mi je." Nasmiješio se.
Kratko je vladala tišina. Gledala sam u pijesak ispred nožnih prstiju pa u more i kratko po gotovo praznoj plaži. Sunce je zašlo, a mrak samo što nije pao. Prekinuo je tu kratku tišinu nekom vrstom zezancije nakon čega sam ga pogledala.
Alvaro- "Mala moja Voot me neda. Ona bi da sam samo njen."
Ja- "Pa nije kao..." Počela sam izmišljati nešto. Približio mi se tako da smo se dodirivali, prebacio je ruku preko mene i prekinuo me.
Alvaro- "U redu je. Tvoj sam." Kao da je točno znao što mi treba reći. Nasmiješila sam se i naslonila glavu na njega.
Osjećala sam se sigurno. I toliko umorno da sam poželjela ovako zaspati ali sam se trgnula da se to ne dogodi. Moram se brinuti o Todo.
Ja- "Posvađala sam se sa svojima doma. Ovaj put samo se jako posvađali. Htjeli su da razgovaramo ali sa njima se ne može normalno razgovarati."
Alvaro- "O čemu ste razgovarali?"
Ja- "Todo i taj Hrvojev sin ne mogu živjeti u istoj kući. Mislim da ćemo se zato nas dvije preseliti u neki manji stan blizu škole."
Alvaro- "Nije li to nagla odluka?"
Ja- "Ne mogu bez nje a oni ne mogu sa njom. Mojoj mami je više stalo do dečka i njegove djece nego do mene i Todo. Ona želi biti sretna."
Alvaro- "Ne znam što da ti kažem."
Ja- "Ništa."
Alvaro- "Mislim da znam za jedan stan koj se iznajmljuje u blizini škole."
Ja- "Ne moraš se zamarat sa tim."
Alvaro- "Moram. Ne budali." Pogledala sam ga baš kad je i on mene. "Gdje ćeš večeras spavat?"
Ja- "Neznam. Bit će toplo, valjda ću tu. Problem mi je zbog Todo ne zbog mene."
Alvaro- "Možemo kad svi odu i radiona se zatvori tamo. Ima dio gdje možeš prespavat."
Ja- "Ne moram, meni ništa netreba. Samo da je za nju." Zagrlio me.
Alvaro- "Bit će oke. Bit ću i ja s vama."
Ja- "Neee, sigurno imaš nekog drugog posla." Nasmijala sam se.
Alvaro- "Nisam imao ništa u planu. A i da jesam, planovi se lako odgode." Namignuo mi je.
Ja- "Ne dolazi u obzir. Možemo mi same."
Alvaro- "Rađe bi bio tu s vama nego vani sa planovima."
Ja- "Stvarno nema potrebe. Idi zabavi se."
Alvaro- "Ma ne idem ja nikamo." Zagrlio me.
Nisam ga mogla otjerati. Oko 10 navečer je počelo puhati pa smo otišli u radionu. U njoj se nalazio jedan auto koj su popravljali i dva motora sa strane. Primio me za ruku i poveo, rekao je da pazim gdje stajem, imaju puno kablova i stvari sa kojima rade.
Ja- "Koliko dugo tu radiš?"
Alvaro- "Od kako sam doselio. A u ovom poslu sam pola života."
Ja- "Znači ovo je tvoj teren."
Alvaro- "Da. Trebao bi te nekad provozati motorom. Da vidiš kako je predobro."
Ja- "Ma ne."
Alvaro- "Zašto ne? Pazio bih. Ne želim da ti se nešto dogodi."
Ja- "Ma nije to za mene i ne zanima me. Razumiješ?"
Alvaro- "Shvaćam, ali bi bilo lijepo. Ti, ja i motor. Dvije stvari koje volim. Mislim, nemoj krivo shvatiti. Nisi ti stvar..."
Ja- "Shvaćam." Prekinula sam ga i osmjehnula se kad ne pogledao.
Bilo mu je drago. Ušli smo u sobicu koja im služi za pauze. Pokazao mi je madrac i rekao je da ima neku navlaku za to. Malo je u neredu ali lako se počisti. Primili smo se posla i brzo ju očistili. Ovo je ionako samo za noćas. Mislila sam da će madrac biti mali za nas troje ali nije bio. Todo se već prije smjestila a mi smo razgovarali sjedeći na stolicama. Oko ponoći smo odlučili ugasiti svjetlo i otići spavati.
Ujutro se moramo ranije ustati i otići. Njegov otac zna i u 6 doći na posao ali nikad prije 6. Do 6 moramo otići.
Mislila sam da spavamo svak na svom kraju madraca i da se gledamo ali je on imao drukčiji plan. Kad smo legli me zvao da legnem bliže njemu i kad sam se pomakla mu nije bilo dosta blizu pa me sam pomaknuo. Moja glava na njegovom ramenu. Jednu ruku mi je uzeo i sa svojom držao na sebi. Spavala sam pribijena uz njega i bilo mi je ugodno tako. On se pobrinuo za to.
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
Ujutro sam se probudila prije njega. Ležala sam mu okrenuta lađima ali još uvijek pribijena uz njega i obgrlio me rukom. Pomislila sam, da bar ne moram ustati. Nekako sam dohvatila mobitel da vidim koliko je sati. Isuse pola 6 je. Poskočila sam i probudila ga.
Alvaro- "Što je bilo?"
Ja- "Pola 6 je. Ne želim da me tvoj otac ovako upozna."
Alvaro- "Uplašila si me. Mislio sam da se nešto dogodilo."
Ja- "Oprosti." Ustala sam.
Alvaro- "Ajde, da te otpratim kući."
Ja- "Netrebaš. Već si dovoljno napravio."
Alvaro- "Ma najbolje da te pustim. Ne budali. Samo pričekaj kratko da dođem sebi."
Ja- "Dok ti dođeš sebi, tvoji će doći." Rekla sam skupljajući stvari.
Dala sam Todo da jede i spremila sebe i to što sam sa sobom imala. Onda je Alvaro ustao i pomogao ostatak. Madrac i to. Izašli smo na stražnji izlaz u slijepu ulicu i krenuli pješice prema izlazu iz kvarta. Na kraju ulice se okrenuo i rekao da je upravo auto njegova oca parkirao kod radione. Na vrijeme smo otišli.
Odavde do moje kuće smo malo duže hodali. Obično bi nam trebalo oko pola sata ali je sa nama Todo koja još uvijek šepa pa smo bili sporiji.
Alvaro- "Planiraš li ići na nastavu danas?"
Ja- "Vjerojatno ne. Kući ću se opet posvađati sa svojima."
Alvaro- "Izdrži još malo."
Ja- "Mislim da ću dan provesti u traženju stanova haha." Nasmiješio se.
Alvaro- "Nije mi baš drago što ćeš živjeti sama."
✨Vote ako vam se sviđa❤️
Zapravo zanima me dali vam se poglavlje sviđa pa mi napišite u komentarima, fala😘
