Roditelji su joj poginuli pred očima kad je imala pet godina.
Bili su ljudi-vukovi. Odbačena od čopora kad ih je najviše trebala završila je u domu za napuštene djevojčice u gradu iz kojeg dolazi.
~11 godina kasnije!~
Nakon toliko vremena njezin...
Ja- "Kako misliš izaći ako umreš od gladi? Danima si svezana."
"Rađe bih umrla."
Ja- "Jesi li ikad gledala smrti u oči? Padala sa motora, budila se u bolnici, vozila se autom, budila u bolnici, budila se nadrogirana, gubila u toliko tučnjava... Najbolji su mi oni ljudi koji kažu da vole smrt i smrti se ne boje ali kad kreneš sa nožem na njim svi mole za život." U tom trenu sam držao kuhinjski nož i gledao u njega.
Došao sam sa njim do nje i stavio ga jako blizu njoj pa ponovno pitao "bojiš li se" a vuk sam, osjetio sam njen strah. Rekao sam "da samo malo zarežemo..." na što je rekla "nemoj". To mi je bilo dovoljno, odmah sam stao i odmaknuo se spremajući nož.
Ja- "Znači ipak se bojiš."
"Ne bojim."
Ja- "Kako se zoveš?"
"Neću ti reći." Ponovno sam posegnuo za nožem i uzviknuo.
Ja- "Govori!"
"Amina se zovem." Rekla je i zaplakala. Približio sam joj se ostaviši nož na stolu i podigao joj glavu sa obje ruke. Bili smo jako blizu pa sam vidio njene oči. Oči običnog čovjeka koj misli da zna nešto o životu i smrti a nezna ništa, ovdje izigrava utjerivača dugova a u stvari je prerano odraslo dijete.
Odgornuo sam se od nje i pokupio oružja iz sobe pa otišao, ugasio svjetlo da ostane u potpunom mraku i zaključao ju unutra. Čulo sam kako plače i zapomaže ali ju ovdje nitko ne može čuti. Ušuljao sam se u kuću pa ukrao neke stare sestrine stvari koje nije nikad ni nosila. Uzeo sam nešto hrane i jednu deku iz svoje sobe pa otišao opet onamo. Vidio sam da je svjetlo u djedovoj sobi još uvijek upaljeno ali nisam imao vremena da idem provjeriti, valjda me nije vidio. Vratio sam se kod Amine.
Ja- "Kako je u mraku?"
Amina- "Prepao si me."
Ja- "Zaslužila si."
Amina- "Kada će te me pustiti?"
Ja- "Kad nam kažeš sve što znaš."
Amina- "Ništa neznam. I moji se sigurno brinu. Zbog otmice se ide u zatvor."
Ja- "Ne ako te ne pronađu. A i utjerivanje dugova je isto nelegalan posao pogotovo ako si maloljetna."
Amina- "Nisam, imam 19 radim to od osamnaeste, nikad ga nisam radila maloljetna, djeca nemaju što raditi u ovom poslu."
Ja- "Znači imaš 19 godina."
Amina- "Imam da."
Ja- "Za koga radiš?" Pitao sam mirno.
Amina- "Neću ti reći."
Ja- "Govori!" Podivljao sam i srušio stol koj je bio do nas. Znam da se uplašila, to sam htio.
Toni Pov.
Probudila sam se pored Marka. Bio je budan i na mobitelu a ja naslonjena na njega.
Ja- "Ej koliko dugo si budan?"
Mark- "Malo prije sam se probudio. Jutro." Spustio je mobitel i zagrlio me.
Ja- "Sigurno?"
Mark- "Da, ustao sam pa se vratio."
Ja- "A u kom si trenu izgubio majcu?"
Mark- "Nestala je." Nasmijao se.
Ja- "Što će Zumba reći na ovo?"
Mark- "Neće nikada saznati."
Ja- "Jesi li siguran? Svi živimo u istoj kući, tvoja sestra će prva nešto primjetiti."
Mark- "Neće. Nemojmo sad o tome. Neka nam dan započne bez problema." Dao mi je pusu u glavu pa sam se raznježila i poljubila ga u ruku na što me povukao na sebe pa smo se ljubili dok nismo napokon ustali.
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
Iskrao se iz moje sobe a ja sam se spremila za dan. Kad sam izlazila iz kuće sam ga vidjela u dnevnom ali su tamo bili i njegovi roditelji pa ga nisam mogla pozdraviti. Samo sam otišla.
Otišla sam do bankomata jer danas je plaća napokon nemoram više toliko raditi na crno ali želim jer zbog ove suspenzije bit će manje para sljedeći mjesec. Sa bankomata sam se otišla provozati, naliti benzina, najviše novca mi popije motor. Tako sam došla do plaže. Belit je taman radio svoju smjenu, pozdravila sam ga i otišla malo dalje da mu ne smetam dok radi.
Na kraju sam čekala da završi smjenu pa smo se oboje otišli voziti. Skupljali smo ostalu ekipu i na kraju svi skupa otišli na Lukasovu utakmicu. Došli smo na motorima, sa kacigama, sva djeca su gledala u nas i bilo je predobro. Bili smo glavne atrakcije, djeca nas obožavaju, to su budući motoristi.
Poslje utakmice sam se vratila u onu kuću, tad je već pao mrak.
Popela sam se u svoju sobu i spremila se za spavanje. Kad sam ušla u sobu iz kupaonice na krevetu me dočekao veliki plišani medvjed a Vojvotkinja je ležala pored njega.
Onda je u sobu za mnom ušao Mark i zagrlio me od iza leđa jer sam bila tako okrenuta vratima.
Mark- "To je za tebe slatkice." Rekao je i dao mi pusu u obraz.
Ja- "Hvala, nisi trebao."
Mark- "Kad se sjetim da je za tebe, ništa mi nije problem."
Ja- "Lijepo je to čuti."
Opet smo noćas zaspali zajedno u mojoj sobi.
Ujutro kad sam se probudila me dočekala kratka poruka dobro jutro na malom plišanom zecu. Preslatko. Izlazeći iz kuće sam čula kako se Zumba i Mark svađaju zbog nečeg u uredu.
Danas mi je zadnji dan suspenzije, išla sam na posao pokupiti papire i dogovoriti smjene. S obzirom koliko nisam radila sad mogu više raditi. Kao učenici možemo raditi svaki dan al određeno vrijeme ide kraj godine, mogu se više tome posvetiti, ponekad preko ljeta na ovom poslu radim i po 10 sati. Nije mi problem nije naporan posao. Morala sam poslje svratiti i na predavanja. Predvečer smo se svi okupili u jednom restoranu na plaži. Cijela ekipa čak su nekako natjerali Malek da dođe na večeru. Neznam o čemu se tu radi ali Lukas ju je jedva pozdravio i sjeo je do mene što dalje od nje. Znam da mu se ona sviđa, mene je isto gledao tim ludim zaljubljenim očima. Nekome je palo na pamet da bi trebali pozvati Voot i reći joj da povede i svoje prijatelje. Nikad nećemo moći reći da su to i Alvarovi prijatelji.
Večer smo započeli sa koktelima dok smo ih dočekali.
