Sumrak: Novi početak

Poglavlje 56.

Jiminova perspektiva
- Jimin, molim te.- rekla je. Ništa nisam rekao. Bio sam naslonjen na vrata. Plakao sam. Nisam mogao vjerovati da bi ona bila sposobna na takvo nešto. Ali ta modrica na njenom vratu...modrica koja nije bila moja... Učinila je da vjerujem. Osjetio sam kada je zaplakala. Njene suze su me bolile.
- Nije ono što misliš.- rekla je slabašnim glasom. Osjetio sam tup udarac od vrata. Zaplakao sam jače.
- Volim te.- šapnula je. Naježio sam se od njenih riječi.
- I ja tebe. Nikada nisam ni prestao.- šapnuo sam najtiše što sam mogao. Poslao sam poruku Jungiju da je odveze kući. Čuo sam ga kako nešto govori. Nakon nekog vremena udario je šakom od vrata.
- Jimin izašla je sama. Nisam uspio ništa.- rekao je. Prokletstvo.
- Ona te nije čula, ali ja jesam. Ta djevojka je nevina Jimin, stvarno nije ono što misliš. Idi i reci joj to što si malo prije rekao sebi u bradu.- ustao sam. Otvorio sam vrata i krenuo prema drugim. Tae me je kucnuo po ramenu kišobranom.

Lisina perspektiva
Hodala sam ulicom. Nije bilo auta a ni ljudi. Bilo je pusto. Kiša je i dalje lila.
Prošla sam rukom preko modrice.
- Prokleta bila!- vrisnula sam. Pala sam na koljena. Ne. Ne smijem joj pokazati da sam slaba. Ustala sam.
Bila sam sva mokra. Sada već i blatnjava. Stopala su mi i dalje bila krvava i pekla su me kada bi ugazila u neku baru. Telefon mi je zvonio. Izvadila sam ga iz džepa i bacila u baru. I dalje je zvonio. Išla sam lagano naprijed.
- Lisa!- viknuo je neko. Nisam se okretala. Stavila sam mokru kapu od duksa na glavu.
- Lisa stani!- opet je neko viknuo. Osjećala sam slabost. Ali bila sam uporna. Išla sam i dalje naprijed. Krenula sam lagano padati ali nečija ruka oko mog struka me je držala da ne padnem. Nisam više osjetila kako kiša pada po meni a i čula sam poznati zvuk udaranja kapi od platno. Podigla sam glavu. Pogled mi se susreo sa njegovim. Oči su mu bile crvene od plakanja. Stavila sam svoje ruke oko njegovog vrata.
- Lisa...-
- Jimin...-
- Volim i ja tebe. Najviše.- rekao je.
Nasmijala sam se.

Jiminova perspektiva
- Volim i ja tebe. Najviše.- rekao sam joj. Gledala je u mene onim svojim savršenim smedjim očima. Nasmijala se. Ne znam da li je to bila kap kiše ili njena suza što je skliznula niz njen rumeni obraz ali sam je obrisao palcem. Gledala me je, a pogled joj je bio umoran. Naslonio sam svoje čelo na njeno. Osjetio sam kako teško diše. Srce joj je lupalo 100 na sat. Bože, sve se dešavalo kao da ćemo se poljubiti po prvi put.
Naslonio sam svoje usne na njene. Čvrsto sam je jednom rukom pridržavao a drugom kišobran. Ljubila me je usporeno, jedva. Nije imala snage. Odvojili smo se. Njene oči su se polako sklopile. Težina na mojoj ruci se povećala. Bacio sam kišobran i uzeo je u naručje. Išao sam što sam brže mogao prema kući Kalenovih.