Sumrak: Novi početak

Poglavlje 122.

Otvorila sam kovertu i izvadila papir.

Lisa...ako ovo čitaš znači da sam mrtva. Želim samo da kažem da ne kriviš sebe niti bebu. Oduvijek sam htjela umrijeti kao heroj, pretpostavljam da mi se ta želja ispunila. Drago mi je što si mi drugarica, i sve te godine koje se družimo...ni jednu nikada neću zažaliti. Ti si bila razlog zbog kojeg sam bila srećna. Samim tim, ti si me i upoznala sa Jungkukom. Nikada ti neću moći zahvaliti na tome. Sada ti Viktorija ne može uzeti bebu, nema te čime ucijeniti. Želim da malom Elajdži pričaš o teti Rejčel koja se borila da on bude sa svojim roditeljima. Želim da mu kažeš kako ću ga čuvati dok budem na nebu. Želim da kažeš mami da sam umrla u snu. Reci joj da se nisam mučila. Znaće ona ostalo. Što se Jungkuka tiče...Kuk moj, reci mu da ga volim najviše i ne daj mu da se krivi za moju smrt. To je bila moja želja i moj izbor i vas dvoje nemate ništa sa tim. Znam da se sada borite sa suzama ali lakše bi mi bilo kada ne bi plakali. Molim te, ne sikiraj se zbog bebe a ja ću uvijek biti tu sa tvoje desne strane. Zapamti to. Volim vas Lisa. I tebe i Elajdžu. Vaša Rejčel.

Nasmijala sam se i ponovo zaplakala. Jimin me je privukao sebi. Zagrlila sam ga.
- Jimin, Viktorija mi je prijetila prije par mjeseci. Rekla je ako joj ne dadnem bebu, da će otkriti Volturijevima Rejčel i Jungkuka. Rejčel...natjerala me je da joj kažem...zato...- zagrcnula sam se u suzama.
- Smiri se.- mazio me je po glavi.
- Zašto mi nisi rekla?- upitao me je.
- Otišao si.- ćutao je. Lagano je prelazio prstima preko moje kose. Kada sam se smirila uveo me je u kuću. Jin mi je dao da jedem.
- Moramo do Rejčeline mame.- rekla sam. Klimnuo je glavom.

...

Jimin se parkirao ispred Rejčeline kuće. Jungkuk i ja smo izašli.
- Hoćete biti u redu?- upitao je Jimin iz auta. Klimnula sam glavom. Uhvatila sam Jungkuka pod ruku i uputili smo se prema vratima. Oboje smo bili pod dejstvom tableta i imali smo ogromne crvene oči od plakanja.
- Spreman?- upitala sam ga slabašno. Klimnuo je glavom. Pozvonila sam na vrata. Nakon par sekundi vrata je otvorila plavokosa žena sa istim plavim očima koje je Rejčel imala. Nasmijala se kada nas je ugledala.
- Jungkuk, Lisa. Nisam vas dugo vidjela. Hajde udjite.- pozvala nas je unutra. Ušli smo i uputila nas je u trpezariju gdje smo sjeli za veliki okrugli krug.
- Hoćete nešto jesti? Zašto ste tužni? Gdje je Rejč?- upitala je i dalje nasmijano.
- Teta Stela, molim vas sjedite.- rekla sam. Bolilo me je. Briga se ocrtala na njenom licu.
- Šta de desilo?- upitala je. Jungkuk je ustao i otišao do kuhinje. Uzela sam ruku teta Stele i pomazila je.
- Rejč...nema je više.- rekla sam. Stavila je ruku na usta i nijemo zaplakala. Suze su lile niz njeno lice dok ona glas nije ispuštala. Jungkuk je ispred nje stavio pošećerenu vodu.