Sumrak: Novi početak

Poglavlje 164.

Ušuškao sam Elajdžu u krevet.
- Nemoj više da se penješ gore sam, okej?- šapnuo sam. Klimnuo je glavom. Poljubio sam ga u čelo.
- Spavaj mališa.- rekao sam.
- Tata?-
- Hm?-
- Nisi ljut na mene?- upitao me je. Nasmijao sam se.
- Naravno da nisam Eli.- pomazio sam ga po kosi.
- Hoćeš mi otpjevati pjesmicu?-
- Hoću.- rekao sam. Počeo sam pjevati a njegove oči su se počele sklapati. Kada sam bio siguran da je zaspao izašao sam iz sobe i otišao u dnevni boravak. Sjeo sam kraj Namjuna.
- Vidio si zar ne?- upitao sam ga. Nijemo je klimnuo glavom. Bio je šokiran. Pokazao sam mu crtež.
- Papir je potpuno suv.- rekao sam.
- Nisam pametan u ovom momentu.- uzdahnuo sam. Klimnuo sam glavom.
- Ostani večeras sa mnom. Molim te.- rekao sam. Nisam mogao ovo psihički podnijeti. Plašio sam se. Najviše sam se plašio biti sam.
- Jedini savjet koji ti mogu dati je da bježiš odavde. Što prije.- rekao je. Pogledao sam prema Elajdžinoj sobi.
- Ako želiš ja vozim.- rekao je.
U sledećem momentu sam držao Elajdžu u naručju umotanog u deku. Sjeo sam na zadnje sjedište i namjestio ga da mu je udobno dok spava na meni. Namjun je oprezno vozio i nije žurio.
- Hvala ti.- šapnuo sam Namjunu kada smo stigli. Klimnuo je glavom te sam izašao. Ušao sam u kuću Kalenovih.
Bela me je dočekala na vratima i uzela Elajdžu.
- Odnijeću ga u Lisinu sobu.- šapnula je. Klimnuo sam glavom. Alis me je uhvatila za podlakticu i povukla napolje.
- Vidjela sam. Vidjela sam ono sa vodom. Ali sam vidjela još nešto.- rekla je.
- Šta?- upitao sam.
- Teško je objasniti.- rekla je. Zamislio sam.
- Mogu pokušati nešto? Ali nisam to radio dugo.- rekao sam. Klimnula je glavom. Stavio sam svoje palčeve na njene sljepoočnice. Sjetio sam se da sam ovako Lisi pokazao sva sjećanja sa njom samo što sam koristio usne umjesto palčeva.
- Pokušaj da zamisliš to što si vidjela i zamisli da ga puštaš u vidu dima da ide.- rekao sam i zatvorio oči.
- Okej.- rekla je. Odjednom, našao sam se u šumi. Bilo je sunčano te mi je koža svjetlila poput dijamanta. Podigao sam pogled. Ugledao sam je. Nju. Lisu.
Bila je u bijeloj haljini i protrčala je pored mene. Okrenuo sam se i gledao za njom. Smijala se i stalno se okretala. Ali nije gledala u mene. Gledala je iza mene. Kada sam se okrenuo ugledao sam svoj lik takodje u bijelom. Bijela košulja i bijele hlače.
- Lisa stani.- rekao je moj lik i trčao za njom. I on se smijao.
- Jimin!- Alis me je vratila u stvarnost. Prošao sam rukom kroz kosu.
- To sam vidjela.- rekla je.
- Jel...to znači da ću i ja umrijeti?- upitao sam. Odmahnula je glavom.
- Ne znam, bijelo jeste simbolika odjeće koju ljudi nose kada predju u onaj svijet, ali ne mora da znači. Kada je Bela bila kod Volturijevih morali smo dokazati da će ona biti preobražena. U mojoj viziji su takodje oboje bili u bijelom. Kao što vidiš, Bela i Edvard su oboje živi.-