Sumrak: Novi početak

Poglavlje 17.

Moje oči su zasijale što je natjeralo i njegove plave oči da ga odaju. Povukao je konopac koji je palio svjetlo.
- Prepao si me.- rekla sam.
- Znam, čujem ti otkucaje.- nasmijao se.
- Takodje, čujem da si na kaznenoj. Spavanje na času, ha?- upitao je.
- Ne, razmišljala sam...- a ne, nećeš.
-...razmišljala sam da li postoji mogućnost da se vratim ponovo kao čovjek.-.rekla sam. Klimnuo je glavom.
- Ne postoji. Kao što sam ti već jednom rekao, nije mi sudjeno.- rekao je.
- Nije TI sudjeno?- nasmijao se. Otvorio je vrata.
- Vidimo se.- rekao je i izašao. Vidimo se?
- Kako misliš "vidimo se"?- izašla sam za njim. Okrenuo se, provukao ruku kroz kosu i namignuo. Šta mu to znači?
Sjela sam u kantini za naš sto. Rejčel nije bila tu. Okrenula sam se prema njihovom stolu. Falio je Jungkuk.
Uzela sam telefon i pokušala je nazvati. Ne javlja se. Nervozno sam cupkala nogom. Gdje li je ta djevojka?
- Izvini što kasnim.- rekla je. Bila je...
- Rejčel, plakala si?- upitala sam je. Krajičkom oka sam vidjela Jungkuka kako sjeda za stol. Imala sam želju da skočim i pokidam mu udove. I ne nemojte mi reći da moj vukodlački zakon kaže "vukodlaci ne smiju napasti vampire dok ne povrijede čovjeka". Rejčel je čovjek, i plakala je. Što znači da je povrijedjena.
- Jungkuk?- klimnula je glavom. Bila sam spremna ustati.
- Nemoj. Sjedi.- rekla je. Ostala sam na svom mjestu.
- Udarila sam u Jungkuka u hodniku.- rekla je.

Flashback, Rejčelina perspektiva
Izlazim iz kabineta. Tražim pogledom Lisu ali je nigdje ne mogu naći. Ubrzala sam kroz hodnik osvrćući se sve vrijeme. Osjetim blag udarac i padam unazad. Nečije ruke me vraćaju na noge. Gledala sam u Jungkuka. Nasmijala sam se a i on sa mnom. Odjednom se uozbiljio i pročistio grlo.
- Ja nisam ono što ti treba. Nadji nekog drugog.- rekao je i hladno prošao kraj mene. Uozbiljila sam se. Kako zna da mi se svidja?

Back to reality, Lisina perspektiva
- Lisa, imao je tako iskren osmijeh dok me je držao u naručju. I samo odjednom se uozbiljio.- rekla je. Znala sam šta je u pitanju. Ali Rejčel nije. Jungkuk je bio vampir a Rejčel čovjek. Da bi bili zajedno morao bi je preobraziti, a to je veoma rizično. Jungkuku se svidja Rejčel.
- Rejč, možda bi ga trebala poslušati. Možda on nije onaj pravi.- rekla sam i uzela gutljaj vode iz flašice.
- Stvarno? Onda mi objasni zašto svaki put kad ga pogledam moj stomak me tjera u wc, smijem se kao idiot, zaboravim hodati...da nastavim?-
- Nemoj. Sve mi je jasno.- rekla sam. Klimnula je glavom.

...

Profesorica je otključavala kabinet. Ušla sam unutra i sjela u prvu klupu. 45 minuta potpune praznine. Osjetila sam nečiju pojavu. Okrenula sam se prema vratima na kojima je stajao on.
- Udji. Ne kasni za ubuduće.- rekla je a on je ušao u kabinet.
- Jesam ti falio?- sjeo je do mene.
- Jimine, šta izvodiš?-
- Bilo bi bezdušno od mene da te ostavim bez društva.- rekao je. Nasmijala sam se.
- Ja sam mislila da vampiri nemaju dušu.- šapnula sam. Sada se on smijao.