Sumrak: Novi početak

Poglavlje 126.

- Uvijek ću biti tu.- rekla je.
- Rejčel?- pogledala sam je. Nasmijala se. Stavila je prst na usne u znak tišine. Nestala je.

...

- Da li si dobro?- upitao me je Jimin. Ogledala sam se u ogledalu. Bila sam u crnini. Klimnula sam glavom.
- I dalje se ne sjećaš šta si sanjala?- odmahnula sam glavom. Lagala sam. Tačno sam znala šta sam sanjala, samo nisam htjela da ga brinem. Ponovo su mi dali tablete kako na sahrani ne bi pala psihički.
Na sahrani je bilo mnogo ljudi. Došla je čitava škola, rodbina i na kraju mi. Jungkuk je stajao uz Rejčelinu mamu Stelu s tim da je prolazila kroz gubitak muža i ćerke i nije mogla stajati sama. Prišla sam im.
- Teta Stela.- dozvala sam je. Stavila je ruku na moje rame.
- Kako se držiš dijete?- upitala me je slabašno.
- Mnoga sjećanja mi prolaze kroz glavu. Nisam pola noći mogla zaspati. Kako ste vi?- upitala sam je.
- Biću dobro.- rekla je. Klimnula sam glavom. Jimin je prišao sa mnom i izjavio saučešće. Jungkuk mi je pokazao gdje se nalazila Rejčel da mogu da se oprostim. Ušla sam u praznu prostoriju gdje se nalazio otvoren kovčeg. Prišla sam. Izgledala je kao princeza koja je bila u dubokom snu. Bila je prelijepa. Pomazila sam je po obrazu. Bila je hladna. Ne. Ledena. Na momenat mi je kroz glavu prošla pomisao da je možda...ne, ne može biti. I čovjek kada umre, duša kada napusti tijelo ono se ohladi. Nagela sam se i poljubila je u čelo.
- Nadam se da ti nije hladno.- suze su mi se nakupile u očima i nasmijala sam se. Pomazila sam joj ruku.
- Obećavam ti, čim se porodim, vratiću se u školu. Završiću san koji smo otpočele. Postaću veterinarka a ti doktorica. Još nije kasno zar ne? Nadam se da ćeš me posmatrati dok budem radila da te mogu čuti da kažeš kako si ponosna na mene kada ti se pridružim u onom svijetu. Možda, ti i ja, djeca kao nekada. Ponovo zajedno. Obećavam ti Rejč. Živjeću i život za tebe.- suza je skliznula niz moj obraz na njen. Neko je stavio ruku na moje rame.
- Još jedna stvar. Volim te Rejčel. Počivaj u miru.- rekla sam. Odvojila sam se od nje i uhvatila Jimina pod ruku. Kada sam izašla grunula sam u plač. Nisam imala snage roniti ogromne suze pred njenim tijelom. Jimin me je zagrlio te sam počela još više plakati. Ni tablete više nisu pomagale. Kada sam se malo smirila Jimin me je pitao da li želim sjesti. Donio mi je stolicu i sjela sam.
- Noge su mi teške.- rekla sam dok sam gledala u prazno. Osjetila sam. Bile su tu.
- Tu su.- rekla sam kroz zube. Pogledala sam u Jimina. Uzeo je telefon u ruke i napisao poruku.
- Džejkob će to riješiti.- rekao je. Klimnula sam glavom. Sada samo da prebrodim ceremoniju sahrane.
Sve je prošlo tako brzo. Rejčel su spustili u zemlju. Njena majka više glasa nije ispuštala. Mogu misliti kroz kakav bol i gubitak prolazi.
Ostala je sama.