Sumrak: Novi početak

Poglavlje 96.

Jimin je stao ispred mene, naklonio se i pružio ruku. Blago je podigao glavu. Upitno sam ga pogledala.
- Želiš da se opustiš? Pleši sa mnom.- rekao je. Prihvatila sam njegovu ruku i blago me je povukao sa stolice. Lagano smo plesali uz pjesmu. Za nama su krenuli i ostali parovi. Ponovo sam gledala po sali. Jimin je stavio svoja dva prsta na moju bradu i okrenuo me prema sebi.
- Sama si rekla da želiš da se opustiš.- naslonio je svoje čelo na moje da ne mogu okrenuti glavu. Obgrlila sam ga rukama oko vrata a on je svoje ruke stavio oko mog struka. Lagano smo se njihali u ritmu muzike. Zatvorila sam oči i izgubila se u muzici i vremenu.
- Moram do toaleta.- rekao je kada se pjesma završila. Odveo me je do šanka.
- Nikuda ne idi.- rekao je i otišao. Pogledala sam oko sebe. Jungkuk i Rejčel su plesali a Jungiju i Liji ni traga. Uzela sam gutljaj limunade.
- Moraš ići odavde.- prepao me je nepoznati muški glas. Zagrcnula sam se i okrenula. Kraj mene je stajao momak crne kose i mladolikog lica.
- O čemu pričaš? Ko si ti uopšte?- upitala sam ga. Uhvatio me je za ručni zglob svojim hladnim rukama. Vampir? Kako mu ne osjetim miris?
- Zato što sam koristio plavu lilu, nemam vremena za objašnjenje. Ja sam Jesung a ti si upravo na putu ka kući, polazi.- rekao je ubrzano. Može čitati misli, divno.
- Stani. Ne mogu bez Jimina i...- okrenula sam se. Nisam nigdje vidjela Jungkuka i Rejčel kao ni Jungija i Liju. Gdje su?
- Jimin me je i poslao kreni.- rekao je. Ugledala sam Jimina kako polako izlazi iz wc-a i izlazi kroz neka velika vrata. Trgnula sam se iz Jesungovog stiska i pobjegla u masu.
- Lisa!- vikao me je. Isključila sam misli kako me ne bi mogao tako pronaći. Došla sam do velikih vrata i otvorila ih. Ispred mene se pružao dug hodnik. Krenula sam ubrzanim korakom njime.
- Jimine?- dozivala sam ga. Odjednom nešto me je gurnulo i pala sam na pod na ledja. Sreća da je bio blag pad inače bi možda naškodila bebi. Neko mi je podigao glavu i stavio u krilo. Otvorila sam oči i podigla pogled. Gledala sam u Jimina koji je ponovo imao prokleto crvene oči. Ubrzano je disao i imao je otvorena usta iz kojih su izbijali veliki očnjaci.
- Jimin, šta radiš?- upitala sam ga. Nasmijao se. Sklonio je kosu sa moga vrata i lagano se približavao. Uhvatila sam ga za ruku. Zastao je. Srce mi je lupalo 100 na sat. Razmišljala sam šta bi se sada moglo desiti. Da li će me ubiti? Ko je kriv za ovo? Kažu kad trebaš umrijeti da ti sva sjećanja prodju pred očima. Meni su prolazila. Suza mi je skliznula niz lice.
- Jimine.- rekla sam tiho. Zjenice u njegovim crvenim očima su se povećale. Pomazila sam ga po ruci. Pogled mu se promijenio.
- Molim te.- rekla sam. Ispreplitala sam nam prste. Gledala sam u njega. Očnjaci su mu se povlačili. Izgledao je kao da se bori sa dvije ličnosti u sebi. I dalje je duboko disao. Oči su mu počele mijenjati boju iz crvene u plavu i nazad na crvenu. I dalje sam ležala i nisam znala šta da radim. I dalje sam ga držala za ruku i mazila je lagano palcem. Onda sam shvatila.
Jiminova slaba tačka bile su ruke.