Drage uspomene

118 7 2
                                    

Po povratku iz San Dijega, letnje dane smo provodili na razne turbulentne načine. Nijedan dan nam nije bio proveden među četiri zida i sunčano vreme smo upijali u svoja tela. Došao je i avgust, zadnji mesec u kome možemo nositi majice kratkih rukava i kratke šortseve, a da ne strepimo da li će nas kiša okupati ili ne. Dosta vremena smo provodili i kod Melodi, Sandra je dolazila sa decom često, pa bismo se svi zajedno igrali. Uživala sam gledajući Džejka sa širokim osmehom na licu kako juri za Viktorijom i Dejmonom. Dejmona je stalno bacao uvis i trčao sa njim na svojim ramenima po travnatoj površini u dvorištu.
Melodi: Jeste li se lepo proveli u San Dijegu?
Anđela: Naravno, pored Džejka je nemoguće i na trenutak biti tužan. Naučio me je i da plivam.
Sandra: A kad se samo setim kako smo učili njega da pliva... Stalno se prevrtao na glavu, nikako noge nije znao da koristi!
Sandra se grohotom nasmejala ispijajući svoj koktel na ležaljki dok je Gejb dalje od nas pripremao roštilj.
Gejb: Sandra, gde su tanjiri za decu?!
Dozvao ju je, a ona je ustala i ostavila Melodi i mene na ležaljkama.

Melodi: Nisam ga videla ovako srećnog odavno.
Iz cuga je izgovorila gledajući u Džejka. Grohotom se smejao sada se već valjajući po travi.
Anđela: Dugo je bio tužan?
Melodi: Otkako je Nejtan otišao, nije bio isti. Iz razigranog malog dečaka se pretvorio u ozbiljnog momka. Trebalo mu je dugo vremena da počne ponovo da se šali kao ranije. A opet, to nikad nije bilo kao pre, koliko god se on trudio. Zato mi je drago što ga vidim ovako srećnog sa tobom.
Nasmešila sam se toplo i uhvatila je za ruku. Bilo mi je drago ako je Džejk zaista srećniji zbog mene.
Melodi: Je li ti pričao o Nejtanu?
Anđela: Rekao mi je samo da je otišao, ali meni ne smeta što ne želi ništa drugo da mi kaže. Ne silim ga, ako bude želeo reći će mi. Ali, žao mi je ako ga to previše pritiska i ako se plaši da mi kaže...
Razuvereno se osmehnula potapšavši me po podlaktici. Nikada Džejka neću naterati na nešto što ga boli i što mu je stresno.
Gejb: Roštilj je gotov! Hajmo za sto!
Deca su gladna potrčala ka Sandri i Gejbu, pa se i Melodi polako pridigla sa ležaljke. Džejk je zadihano ustao sa trave i čisteći se krenuo je ka ostalima za stolom. Jedva sam se smešila prilazeći mu.
Džejk: Jesi li dobro? Izgledaš bledo...
Uzela sam ga za obraze i poljubila nežno. Koža mu je bila vruća od igranja sa decom, a usne još vrelije.
Džejk: Nešto se desilo..?!
Anđela: Volim te, Džejk. Do neba te volim.
Obavio mi je ruke oko struka i dao mi još jedan poljubac na usne. U svakom poljupcu bi mi sve uspomene sa njim zaigrale pred očima.
Džejk: Volim i ovu tvoju nežniju stranu, ljubavi..
Anđela: Ipak si se u tu moju stranu i zaljubio.
Džejk: Recimo... Mada možda mi se sviđala tvoja tvrda strana, odlučna i drska. To me je privuklo.
Sandra: Hajde, golupčići!
Još jednom smo se poljubili i seli za sto sa ostalima.

Vrlo brzo nam je prošao ručak na otvorenom i celo popodne smo proveli u smehu. Mali Dejmon se već uspavao dok ga je Gejb držao u krilu. Ubrzo su otišli, a za njima smo krenuli i Džejk i ja.
Džejk: Hajde da svratimo na jedno mesto pre nego što izađemo iz Bronksa.
Rekao je okrećući auto na drugu stranu grada.
Anđela: Gde idemo?
Džejk: Ubrzo ćeš videti, svideće ti se.
Lukavo je izvio usne u osmeh, pa sam ipak morala ćutke da čekam na to njegovo mesto.
Džejk: Podseća li te ovo na nešto?
Kroz svoj prozor ugledala sam ograđeni teren za košarku, slično onom terenu u blizini našeg hotela na Menhetnu.
Anđela: Džejk!
Džejk: Imam loptu u gepeku, malo da zaigramo.
Ushićeno sam izašla iz auta i spretno uhvatila košarkašku loptu koju mi je dobacio. Zaigrali smo na vrućem betonskom terenu i oznojili se u samo par minuta.
Anđela: Dobro si se setio košarke!
Džejk: Nisam se setio samo toga, Ejndžel..!
Izbio mi je loptu iz ruku i uhvatio me snažno za nadlaktice. Zgurao me je uz žičanu ogradu i spojio nam čela zajedno. Rukama se zadržao za žicu iznad moje glave i time je svoja prsa zategao ispod majice. Zadihano je posmatrao moje usne, te je najzad podigao pogled ka mojim očima.
Džejk: Prvi put na basketu sam propustio naš poljubac. Šta kažeš da to ispravim sad, hm..?
Osmehnula sam se zadovoljno i uzela ga obraze, pa sam ga privukla ka svojim usnama. Svojim telom me je zarobio i ugrejao ga na ionako vrelom avgustovskom suncu.
Usne su nam plesale intenzivno, vodile su ljubav zajedno, a na trenutke su se borile jedne protiv druge. Osetila sam istu onu vrućinu kao našu prvu noć na košarkaškom terenu. Sada je ovaj poljubac sve ispeglao i ulepšao.
Džejk: Jesam li se iskupio..?
Anđela: Nećeš se iskupiti ako ne nastaviš da me ljubiš...
Nasmešio se i nastavio prekinuti poljubac. Moja ljubav prema njemu nema granice, nema opisa i nema reči koje je mogu opisati. Kako se ljubav može iskazati rečima? Nemoguće, zar ne? Reči tu nisu dovoljne, nikada neće ni biti. Jedino mogu staviti ruku na srce i osetiti kako ono bije za mog jedinog.

Neprobojno srce [Prva knjiga] Where stories live. Discover now