Neprobojno srce [Prva knjiga]

Volim te najviše

✻JUTRO✻

✦Džejk✦

Sitne poljupce su moje usne crtale po Anđelinom golom ramenu. Spavala je još uvek, a njeno uravnoteženo disanje mi je davalo mir u duši. Prstima sam prolazio kroz njenu svilenkastu kosu i blago je češkao.
Anđela: Hladno je...
Naježila joj se koža, te sam se još više privio uz nju grejući je svojim telom. Stresla se uz mene, ali su joj dlanovi postali topliji pod mojim rukama.
Džejk: Dobro jutro, Ejndžel...
Izmigoljila se i okrenula sanjivo ka meni.
Anđela: Dobro jutro... Moramo li da ustanemo odmah..?
Džejk: Subota je, ostajemo u krevetu...
Zadovoljno se osmehnula i približila lice mom. Pospano sam je gledao i upoznavao bolje svaku crtu njenog lica. Njeno čelo je rezervisano za poljupce u svako doba dana i noći, obrazi takođe, a usne... i one. Pokazivao sam joj ljubav svakodnevno, a opet sam se uplašio onog dana u biblioteci. Da li sam preterao? Šta ako je počela ponovo da se udaljava od mene? Zar se ponovo gradi taj zid nesigurnosti kada sam ga jednom zauvek srušio?
Anđela: Šta ti je..?
Džejk: Hm?
Anđela: Srce ti se ubrzalo...
Držala je ruku na mojim golim grudima i osetila kako mi srce brže kuca od straha da je ne izgubim.
Džejk: Ne brini se..
Anđela: Kaži mi šta te muči.
Sada je već otvorila oči širom i bila je spremna za razgovor.
Džejk: Jesam li te povredio?
Anđela: Posle ovakve noći ti me to pitaš?
Džejk: Mislim na ranije, u biblioteci.
Zbunjeno je skupila obrve, te me obgrlila oko leđa. Stezalo me je po prvi put nešto u grudima, bol i strah da ne izgubim najvažniju osobu u mom životu. Mogao sam sada shvatiti kako se Anđela osećala...
Džejk: Uplašio sam se da si se udaljila od mene... da ponovo gradiš onaj zid hladnoće i distanciraš se od mene, a to ne bih podneo. Ne bih podneo da te izgubim...
Anđela: Džejk...
Sklopio sam oči osećajući blago peckanje u njima. Zaplakaću, po prvi put zbog devojke.

Anđela: Pogledaj me...
Dotakla mi je obraz i tiho prošaputala na usne. Suza mi je skliznula niz nos čim sam otvorio oči i svojim palcem ju je obrisala.
Anđela: To što sam rekla u biblioteci.. nije bilo zato što sam povređena. I to je način ljubavi, privlačim te, i ti mene. Samo sam rekla da ne moramo toliko često, ništa više. Nisam želela da se potresaš zbog toga...
Izdigla se na lakat i spustila usne na moje lice. Malecni poljupci su pucketali u krevetu, te sam je zagrlio oko leđa.
Džejk: Samo ne želim da te povredim...
Anđela: Nećeš, ne možeš me povrediti.. Do sada nisi, zato sam sigurna da nikada i nećeš.
Čvršće sam je zagrlio i nisam imao namere da je pustim. Pramenovi njene kose su me golicali svuda po licu, ali nisam popuštao zagrljaj. Kikotala se tiho i pospano na mojim grudima, a ja sam se u sebi uporno zahvaljivao što je i dalje imam kraj sebe.
Anđela: Jesi li i dalje tužan..?
Džejk: Samo želim da znaš da me ne privlačiš samo fizički. Zaljubio sam se u tvoju dušu prvo, a kasnije i u telo. Tvoja duša i srce su mi najvažniji...
Anđela: Znam ljubavi, znam...
Sa smeškom se sagnula i ljubila me po vratu da se moji mišići opuste.
Džejk: Sada sam bolje...
Izdahnuo sam glasno i preokrenuo nas. Koža nam se stopila i u tišini smo se par trenutaka gledali. Usne su ćutale dok su nam oči razgovarale. Bacio sam pogled na sjajne teget minđuše i pred očima su mi zaigrale slike prethodne noći.
Pažljivo sam joj skinuo minđuše sa ušiju ostavljajući za njima svoje poljupce. Prsti su mi se zavukli ispod bretela njene tamno crvene haljine i lagano je svukli sa njenog tela. Ono što se u ostatku noći dogodilo je bila magija. Čista magija. Njena haljina je i dalje bila zgužvana na podu i slušala je do zore naše poljupce.

Anđela: Da si me povredio svojim postupcima, ne bih ti dozvolila da budeš u mom krevetu noćas.
Zasmejao sam se i naslonio glavu na njene gole grudi. Srce joj kucalo mirno, a jako kao da namerno želi da ga primetim i obratim pažnju na njegov ritam.
Džejk: Meni se uopšte ne izlazi iz kreveta...
Anđela: Ni meni.. previše je hladno van pokrivača.
Džejk: Misliš previše ti je hladno bez mene?
Moj namig joj je zarumeneo obraze za koje sam je i štipnuo. Dok se spoljni svet spremao za dolazak snega, mi smo ispod pokrivača bili goli i grejali se telima.
Džejk: Znam taj tvoj pogled...
Anđela: Koji?
Pravila se luda, a vrlo dobro sam ulovio taj njen zločesti pogled.
Džejk: Nešto smišljaš...
Anđela: Možda će ti se dopasti ideja...
Iz fioke noćnog ormarića je izvadila malu bočicu punu žućkaste tečnosti.
Džejk: Ulje?
Anđela: Nešto me leđa bole, možeš li me izmasirati?
Zakikotala se kroz pitanje, te se okrenula na stomak. Nasmešio sam se i izdigao se iznad nje. Par kapi ulja sam razmazao među dlanovima i spustio ih na njena besprekorna leđa. Koža joj se presijavala dok sam je masirao, a njeni uzdasi su ispunjavali i sobu i moje uši. Uživala je.
Džejk: Dobro je?
Anđela: Odlično je..! Neće mi smetati da me i ubuduće ovako izmasiraš..
Džejk: Kad god želiš, Ejndžel... Kad god poželiš.