Neprobojno srce [Prva knjiga]

Neredi

Mozak mi čuje alarm, ali telo ga potpuno ignoriše. Zvoni bučno već dobrih petnaest minuta, a ja uporno odbijam da ustanem. Zakasniću... Smognem neku snagu i šakom udarim po dugmetu na satu, pa se alarm konačno ugasi. Predavanje mi počinje u devet, a ja ne mogu ni da se nakanim da ustanem iz kreveta. Kad bih bar uhvatila Džejka da idem sa njim zajedno do koledža, da ne sretnem Nou usput, ali džabe. On je možda već i stigao na koledž. Ustvari, lupam gluposti... Kao da bi išao sa mnom, jasno je sinoć rekao da ga ne interesujem..! Što bi ga obična devojka poput mene interesovala? Naravno da neće! Uzdigla sam sebe misleći da mu mogu biti neko i nešto, a zapravo sam jedno veliko ništa...

Odmahnem glavom ljutito, pa zbacim čaršav sa sebe i uletim pod tuš. Na brzinu sam se istuširala vrućom vodom, osušila i sredila ostatak pred ogledalom. Knjige i notesi su mi već bili spakovani u torbu, te sam se obukla malo deblje i nabacila torbu preko ramena. Bez ikakvog zalogaja sam izašla iz apartmana i zaključala ga, pa sam se oprezno spustila niz stepenice. Nikoga nema. Brzim korakom sam izašla iz hotela i zaputila se ka stanici gde je taman stigao bus. Stojeći sam se držala za šipku i namršteno gledala kroz prozor. Koliko god da sam sinoć uživala u njegovom društvu, toliko mi se slošilo. A ja se budala ponadala da može biti bar nešto. Za šta li sam se to samo uhvatila?! Za proklete Miine reči! Umesto da sam poslušala svoju pamet i postavila sebi granice dokle smem da idem, dozvolila sam da tuđe reči upravljaju mojim umom. Naglo kočenje me trgne iz svojih besnih misli, te se probijem među gužvom i izađem tačno na vrhu ulice gde je smešten koledž. Kiša je savršeno opisivala i moje raspoloženje danas, samo što grom ne udari ispred mene.

Popenjem se uz prve stepenice gde imam prvo predavanje kod profesora Endrua, pa me nečija ruka na laktu zaustavi. Žustro se okrenem kao da mi ovaj dan nije loše počeo, pa ugledam Nou. Baš onoga koga sam izbegavala!
Noa: Moram da se izvinim, Anđela. Zaista mi je žao...
Anđela: Misliš da će jedno izvini popraviti stvari?! Prevario si se. Kako misliš ti da ja pređem preko onoga što si rekao? Uvredio si me i ponizio.
Noa: Znam, i žao mi je..! Želim da se iskupim za svoju grešku.
Anđela: Pusti mi ruku bre!
Istrgnem se žustro iz njegovog stiska i udarim ga svom snagom u grudi tako da ga odgurnem od sebe. Zadržao se na nogama, ali me je začuđeno pogledao. Svi su se okrenuli ka nama, a ja sam kiptela od besa. Okrenula sam se i pošla ka amfiteatru, te sam se kraj vrata susrela sa Džejkom. Čuo je buku i očigledno je i video, ali nije stigao na vreme da odreaguje. Oštro sam ga pogledala i prošla pored njega pravo u amfiteatar. Popela sam se uz stepenice između sedišta, te ovoga puta osetim lagan stisak za isti lakat.
Džejk: Hoćeš sesti pored mene?
Neki umireni pogled je nabacio, te se osvrnem na to mesto koje misli. Bez reči se provučem iza stolica i sednem do prozora, te mi se pridruži sa leve strane. Savila sam snažno noge ispod stolice pokušavajući time da zaključam bes u sebi, te udahnem duboko žmureći na kratko. Imaš čas sad, Anđela. Smiri se...

Vrata se zatvoriše uz ulazak profesora Endrua, te otvorim svesku na čist list i uzmem hemijsku u ruke. Beležio je čas ćutke, te Džejk započne tihi razgovor.
Džejk: Ti ispade tigrica tamo.
Anđela: Morala sam.
Kratko odgovorim nevoljna za razgovor čak i sa njim. Iznervirao me je i on sinoć sa svojim odgovorima..!
Džejk: Lošeg si raspoloženja.
Anđela: Jesam.
Dobro si primetio, Ajnštajne! Skrenem pogled prevrćući očima, pa se najzad profesor oglasi.
Endru: Tek sledećeg meseca ćemo početi sa vašim prezentacijama, ali interesuje me da li imate nekih problema, da li je neki par završio već rad.
Izdigne obrve i dlanove gledajući u nas, pa se Džejk javi.
Džejk: Sve smo odradili.
Složim se sa njim, pa dobijemo zadovoljan osmeh od Endrua.
Endru: Želite li onda vi prvi sledeće nedelje da prezentujete?
Anđela: Može.
Oboje se složimo, pa se profesor vrati na današnje predavanje. Dok je uključivao projektor, bezveze sam hemijskom škrabala po uglu papira. Svaka stranica ima bar jedan ćošak koji sam ižvrljala od dosade ili čisto da skrenem misli od problema.
Anđela: Nismo napravili prezentaciju.
Džejk: To ću ja večeras, ti si ionako previše radila.
Preko ramena bacim pogled na njega, te mi namigne. Ne suzdržim se, te se nasmešim. Dođavola Džejk, mučiš me!

Predavanje je uveliko počelo i Džejk i ja smo samo po neku rečenicu zapisivali. Izgleda da ni njemu ni meni nije dan kako treba. Više smo škrabali jedno drugome po sveskama nego što smo obraćali pažnju na lekcije.
Anđela: Hoću li i sutra da sedim ovde ili da se vratim na svoje staro mesto?
Tiho ga upitam gledajući ga sa strane, te se osmehne na kratko.
Džejk: Ne želiš pored mene da sediš?
Ironično upita, te progutam knedlu. Pa posle onoga što si sinoć rekao, diskutabilno je..!
Anđela: Nije da ne želim, samo... možda ti smetam. Zašto si me uopšte sada zvao da sedim pored tebe?
Džejk: Jedini smo u ovoj grupi stariji dve godine. Bilo bi mi dosadno da sedim sam. Ovako mogu bar sa tobom da sedim.
Izvijem kut usne u smešak, a zatim rukom prekrijem usta zbog profesora. Već par puta se okrenuo čuvši šaputanje.
Anđela: Dobro, sedeću od sad ovde. I meni je dosadno da sedim sama.
Nasmeje se tiho, pa se fokusiramo na ostatak predavanja. I dalje su mi misli bile zbrkane u glavi, počela sam ozbiljno da se mučim da ostanem koncentrisana na koledž. Rekla sam sebi da ću se fokusirati na školu a ne na momke, i vidi me sad! Na zanimljivom predavanju ja razmišljam o Džejku. Super..!

Pokupili smo svoje stvari i izašli iz amfiteatra, pa smo se na vratima razdvojili. Sledeće predavanje mi je sa Miom i već me čeka napolju.
Mia: Opa! I izlazite zajedno iz amfiteatra..!
Anđela: Stišaj se, čuće te..!
Povučem je malo dalje od Džejka mršteći se, te se ona zakikoće.
Mia: Kad ti nećeš da mu kažeš, moram ja.
Anđela: Nemam šta da mu kažem, ne dopadam mu se.
Mia: Otkud znaš?
Uzdahnem duboko, te sagnem glavu.
Anđela: Rekao je sinoć to.
Mia: Molim?
Našla se duboko uvređena, te klimnem glavom nevoljno. I ja bih volela da to nije istina, Mia...
Anđela: Ispričala sam mu kako je Noa pretpostavio da smo završili u krevetu i on je na to odgovorio da su to nebuloze i da nikakve znake nije dao. Tako da.. saznala sam da nema ništa od toga.
Razočarano skupim obrve zavlačeći ruke u džepove jakne, te podignem pogled. Odmah sam ugledala njega sa druge strane hodnika, te mi se široko osmehne i mahne mi. I Mia pogleda ka njemu, pa me laktom gurne.
Mia: Možda i nije to istina. Vidiš kako se smeje.
Anđela: Još smo se dogovorili da sedimo zajedno...
Mia: Ima tu nečega, Anđela. Nemoj odmah sumnjati u sve.
Anđela: Mia, dečko mi je otvoreno rekao da nema takve namere.
Mia: A zašto bi te onda zvao da sediš pored njega?
Zamislim se malo i ponovo skrenem pogled ka njemu. Ipak mi se čini malo drugačijim momkom od ostalih... Možda i Mia ima pravo, možda se krije nešto tu.
Anđela: Hajmo mi na predavanje, zakasnićemo zbog njega.
Uhvatim je pod ruku i krenemo ka donjem spratu. Ni na hemiji neću biti skoncentrisana, sad mi se još više misli uvrzlo u mozak.