Neprobojno srce [Prva knjiga]

Tajne simpatije

✻SLEDEĆE JUTRO✻
Ma koliko god želela da potisnem misli i osećanja od sinoć, nije mi uspevalo. Imala sam grozne nesanice zbog Skarlet, a sada imam one lepše - zbog njega. Stalno bih u glavi kao gramofon ponavljala njegove reči i pokrila bih se jorganom preko glave slušajući sebe kako cičim od radosti.
Ne, nije mi rekao da me voli.
Ne, nije mi rekao da je zaljubljen u mene.
Ne, nije mi rekao da mu se sviđam.
Ali sve što govori i radi upućuje na to. I to mi ne da mira sada. Koliko god se radujem što smo verovatno na istoj strani, toliko brzo moj strah isplivava na površinu. Ako se sve sa nama desi brzo, zasitiće me se. Otići će kada mu dosadim, kada mu postane naporno da trpi moju nesigurnost i konstantnu brigu da me ne napusti. Niko to ne bi mogao da podnese. Zato se i udaljavam od svakoga.
Na jutarnjem video pozivu sa roditeljima sama sebi sam se divila kako sam uspela da glumim savršenost i kako sam uspela da sakrijem svoj opravdan strah od njih. Ni posumnjali nisu da me nešto muči.
Posvetila sam se pranju nekih kašika, a samo sam ih bezveze ispirala i time trošila vodu. Svaki trenutak mi je bio usmeren ka sinoćnjoj noći. Tako malo je falilo da nam se usne stope u jedno, tako je malo falilo da se ja istopim pod njim i da pustim da me on vodi. Mene neiskusnu da vodi.

Anđela: Uđi!
Očekivala sam malo uzbuđenije kucanje na vrata, ali sam i dalje znala ko mi dolazi. Mia je sva smušena ušla i bacila se na kauč bezvoljno.
Anđela: Nekome su potonule sve lađe.. ili mi se samo čini?
Mia: Daj sladoled da žderem. I uzmi i za sebe.
Iz frižidera izvadim plastičnu kutiju još uvek neotvorenog sladoleda, sipam sebi u činiju i pružim Mii kašiku. Odmah je krenula da ga jede, a ja sam zabrinuto sela za trpezarijski sto. Polako sam uzimala sladoled gledajući je kako nabada kašikom u stegnutu masu sladoleda.
Mia: Pričaj mi šta ima kod tebe novo. Malo da skrenem misli.
Iako smo se od one večeri viđale na predavanjima, znala je za ono jutro sa Džejkom. Samo joj nisam rekla za ono od sinoć..
Anđela: Sinoć me je Kristijan pozvao da izađemo.
Mia: Molim?!
Odmah joj se boja vratila u lice i bila je spremna za svaki detalj trača.
Anđela: Naravno, Džejk je naišao u tom trenutku i nije čuo da sam odbila Kristijana. Bio je baš ljubomoran.
Mia: Kako ne bi bio..!
Anđela: Pozvao me je sa njim na košarku.. i..
Mia: Poljubili ste se?!
Prevrnem očima od muke, te uzmem još jedan zalogaj sladoleda.
Anđela: Kamo sreće..! Pao je preko mene na terenu i... tako je malo falilo da se poljubimo! Dođavola!
Kašika mi tresnu o činiju, te prođem prstima kroz kosu.
Mia: A volela bi da te je poljubio, a?
Ironično upita, te zažmurim na trenutak. Jebi ga, jesam želela. Koliko god poricala da ne osećam ništa prema Džejku, sve teže mi ide.
Anđela: Volela bih, priznajem. Nisam uspela da se oduprem i sad su mi se osećanja toliko urezala i ne napuštaju me..!
Mia: Znala sam. Jedva sam čekala da to izgovoriš..!
Posmehnem se i uzmem još jedan zalogaj sladoleda. Kako bih volela da mogu to da poreknem.. ali ne mogu nikako.
Anđela: Dobila si odgovor. Da, sviđa mi se Džejk. I to mnogo. Samo ne znam kako se to desilo..
Možda i znam zapravo. Uvek je bio tu za mene, zadirkivao me šaljivo, bio mi podrška kad mi je teško, izvlačio me iz nevolje zvane "Kristijan", spremao kafu... Možda me je time osvojio.

Anđela: Samo ne znam kako ću sva ta osećanja izbrisati..
Mia: Zašto bi ih izbrisala?
Anđela: Previše je to za mene. Bolje biti sam, nego biti povređen. A on će me povrediti.
Mia: To ne znaš.
U pravu je, ne znam. Ali svi su muškarci isti. Čim im poveruješ i predaš im se, ostave te. Kao da nismo postojale u njihovom životu. Ne želim da to iskusim sa Džejkom...
Mia: Ajmo malo mog preostalog zdravog razuma da unesemo u ovaj razgovor.
Odložila je skoro praznu kutiju sa sladoledom na stočić i savila noge na kauču.
Mia: Prvo, niste se ni poljubili, a kamoli kresnuli. Previše razmišljaš unapred, živi u momentu, uživaj!
Protrljam oči pamteći njene reči znajući da je potpuno u pravu. Ali moja narav to neće dopustiti tako lako.
Mia: Ovo je bila stara Mia, a sada nastupa tvoja verzija mene..
Opet je uzela sladoled i napravila razočaran izraz lica.
Anđela: Dobro, nisam htela da čačkam, ali ipak moram. Šta se događa?
Mia: Uhvatila sam sebe kako razmišljam kao ti. Uhvatila me je ljubavna depresija..!
Blago se osmehnem dok me ona ne primećuje od zamišljenosti. Nisam je ovakvu do sad videla - tužnu zbog neke ljubavi ili momka.
Anđela: Mislila sam da ti živiš u trenutku.
Mia: I živim! A sada... tako sam sluđena zbog njega!
Anđela: Pa ko je u pitanju? Neki momak sa one žurke?
Skrenula je pogled odmahnuvši glavom. Ukuse vanile i čokolade je kašikom izmešala u kutiji, te pročistim grlo naglas.
Anđela: Miaa?
Mia: Noa je.
Ustuknem nazad u stolici, te raširim širom oči. Noa ju je zaludeo ovoliko?
Anđela: Noa? Noa sa naočarima? Noa koji je meni provalio u apartman? Taj Noa??
Mia: Znam da je čudno, ali.. tako je divan! Ni ne primećuje me, ali je divan. Od one večeri kada me je odveo sa žurke, nekako mi se ušunjao u misli. Ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu..! Juče na hemiji, stajao do mene u laboratoriji i svako je radio za svojim mikroskopom. Umesto da stavim pod mikroskop krv u kojoj je otrov kobre, stavila sam običnu krv, i to krv žabe! Zašto? Zato što sam gledala u Nou.. Izblamirala sam se pred profesorkom!
Tiho se nasmejem krijući rukom usta, ali mi je to jako slatko..!
Anđela: Znači Mia nam se zaljubila...
Mia: Nisam baš želela, ali... da. Dođavola!
Anđela: Možda bi ti trebala da uradiš nešto po tom pitanju. Da mu priđeš prva...
Mia: A ne, ne! Nema šanse! Pogubim se kad mu vidim oči iza naočara, a kamoli da mu se obratim.
Anđela: Pa ti si gora od mene..! Ja bar sa Džejkom razgovaram.
Mia: Vidiš kolika je to razlika..?
Ispod obrva me pogleda, te spustim pogled. Možda smo Džejk i ja... naprosto kliknuli.