Neprobojno srce [Prva knjiga]

Ostani još ovu noć

✦Mia✦

Početak aprila je označio kraj naše veze. Kakva ironija, zar ne? Iako nismo rešili da stavimo tačku na našu ljubav i vezu, odlazak i razdvajanje je nekako to i činilo. Da, nastavićemo našu vezu i ljubav, samo na daljinu. Da li je to zapravo moguće? Znam da je na zadatku, da svašta može da se dogodi, ali samo želim da se što pre vrati meni. I ta jedna godina će proći brzo, ubeđena sam.
Naslonjena sam bila na ivicu komode u Noinoj sobi dok su njegova dva kofera bila otvorena na krevetu. Punila su se ravnomerno i letnjom i zimskom garderobom, sitnicama za higijenu, obućom i kojekakvom sitnom tehnologijom. Mislila sam da će mi biti lakše ako što više vremena provedem sa njim pre nego što ode, ali je to zapravo bilo mnogo teže nego što sam prvobitno mislila.
Noa: Mia? Ljubavi?
Slabašno sam se nasmešila i uspravila se kao da mi nije ništa. Kao da mi se srce ne razara na milion delića ispred njega.
Noa: Znam da ti je teško.. Ni ja ne želim da te ostavim ovde.
Mia: Ali moraš. To ti je najbolja prilika u životu. Izdržaćemo...
Poverovala sam u svoju laž. Jebeno sam poverovala! Kako da izdržim bez njegovog zagrljaja? Nemam više ni majčin zagrljaj, a sada ostajem i bez Noinog. Kako? Na to pitanje ni Anđela nije znala odgovor. Tešila me je, govorila kako će godinu dana brzo proći, ali je i to bila laž. Obe smo to znale, taj odgovor je bila samo utešna nagrada.

Mia: Spakovao si sve?
Noa: Jesam, sve je spremno. U sedam ujutru mi poleće avion.
Mia: Onda je ovo naša poslednja noć...
Drhtavo sam dodala i uhvatila se za njegova ramena. Ako je ovo naša poslednja noć, neka bude u našem stilu. Propela sam se na prste i spojila nam usne. Ovaj prvi poljubac je bio potpuno bolan, pun patnje i oproštaja. Rasklonivši kofere sa kreveta, nežno me je spustio na dušek i legao preko mene. U očima su mu se sjajile malene suze dok me je rukom mazio po kosi. Moji pink krajevi su mu se uvijali oko prstiju i on ih je mirisao duboko. Toliko duboko da ih pamti za godinu dana dok se ponovo ne sretnemo.
Malo po malo, vreme je prolazilo, a naša tela su se zajedno u ritmu opraštala. Prsti su mi klizili po njegovoj goloj koži pamteći svaki detalj, poljupci sa njegovih usana su se urezivale u moje usne, a pamet je bila van sebe. Vrela noć je bila ono što nam treba, ono što će nam ostati u sećanju.
Mia: Noa...
Odvojio se na trenutak od ljubljenja mog vrata, te sam mu provukla prste kroz pomršenu kosu.
Mia: Mnogo te volim, mnogo...!
Pre nego što sam i mogla da pustim suze, sjurio se na moje usne. Žudno ih je ljubio ubrzavajući tempo svog uda u meni, sve dok nisam počela glasnije da uzdišem i dozivam njegovo ime...

✻JUTRO✻

Nesnosni zrak sunca se protegao pravo u zenicu moga oka i trgao me iz vrlo dubokog sna. Opsovala sam tiho sebi u bradu, pa sam se protegla u udobnom krevetu. Sva posteljina je mirisala predivno i prečisto, a moja ruka je napipala samo prazno mesto kraj mene. Već sam znala šta to znači - okrenula sam se ka drugoj strani kreveta i nisam zatekla Nou kako leži tu. U njegovom apartmanu je sve bilo isuviše tiho, otišao je sigurno.
Na noćnom ormariću pored moje strane kreveta stajao je pravougaoni komad papira sa pomalo neurednim rukopisom. Drhtavo sam ga uzela u ruke i počela da čitam.
"Ljubavi, ne mogu da podnesem tvoje suze na rastanku, previše će boleti i tebe i mene. Neka ti zadnje sećanje na mene bude naša noć, a ne moj odlazak. Vratiću se brzo. Tvoj Noa"
Uz malo nacrtano srce na kraju poruke završila sam sa čitanjem i zajecala. Deluje kao oproštajno pismo, kao da se nikada više nećemo videti. Prokleto bole ove reči! Kamo sreće da nismo morali ovako da se razdvojimo...
Ponovo sam pogledala u sunčano nebo i pustila još koju suzu. Opet ću te čekati, Noa. Koliko god da treba.