Neprobojno srce [Prva knjiga]

Prvo zimovanje

✻DVE NEDELJE KASNIJE✻

✦Džejk✦

Dok sam spolja naizgled bio čvrst kao stena, u meni se dosta toga slomilo. Osetio sam Miin bol u duši, bol kada izgubiš voljenu osobu. Nisam se ovako osećao ni kada je otac otišao od nas, ipak sam znao da je živ. Sada, doduše, to ni ne znam. Ali, nisam se toliko bavio svojim ocem, veći strah sam osetio zbog Anđele. Razumeo sam kako je njen život mogao da bude davno završen, kako je sada ne bih ni upoznao ni zavoleo. Plašio sam se da je ne izgubim.
Anđela: Hoćeš odmah da raspakujemo stvari ili ne?
Džejk: Otići ćemo malo u šetnju, dok nije pao mrak.
Želeo sam da je iznenadim, pa mi je Melodi dala predlog za zimovanje. Odmah sam kupio avionske karte i sada smo ušli u našu drvenu kolibicu usred belog snega. Udaljili smo se od njujorkške gradske gužve i uzeli pet dana odmora u Koloradu, u mestu Brekenridž. Nismo želeli u hotelu da odsedamo već u drvenoj kolibici sa sve kaminom i zimskom idilom.
Putne torbe smo ostavili kraj vrata, a zatim smo krenuli ka skijalištu. Bilo je dosta parova, pogotovo što se bližio Dan zaljubljenih. Držao sam Anđelu za ruku dok smo stopalima gazili po dubokom snegu.

Anđela: Nisam neki ljubitelj zimovanja, ali ovde mi se sviđa.
Džejk: Zahvaljujem na pohvali.
Prigrlio sam je i uzdahnuo. Dok god mogu da osetim njeno disanje i njeno telo uz svoje, miran sam. Brige nestanu jer znam da je kraj mene. Zato sam i prethodne dve nedelje spavao uz nju, grlio je i ljubio zahvaljujući se što je ostala živa.
Džejk: Ne želim da kvarim ove trenutke, ali... je li bilo stresno tvoje lečenje?
Ćutala je i u tišini smo hodali nekoliko trenutaka.
Anđela: Bila sam mala, ne sećam se skoro ničega. Da sam bila malo starija, verujem da bi mi dosta toga ostalo u sećanju. Možda je tako i bolje, da se ne sećam tih teških trenutaka.
Nesvesno sam stegao njenu ruku jače i odmah je primetila.
Anđela: Džejk? Šta ti se dešava?
Džejk: Ja... od sahrane... nisam sav svoj. Razmišljao sam o tvom lečenju, bolesti i... shvatio sam koliko si imala sreće da ozdraviš.
Sneg je zaškripao pod njenim cipelama, te je stala ispred mene.
Anđela: Zašto mi nisi rekao? Znaš da se u razgovoru uvek nalazi rešenje.
Džejk: Nisam želeo da te podsećam na to.. A tako me muči. Još kada je Miina majka umrla...
Skočila mi je u zagrljaj i snažno me stegla uz sebe. Ćutala je tako grleći me, te je svoje prste zavukla u moju kosu ispod zimske kape. Mazila me je nežno dok sam joj stezao struk uz sebe.
Anđela: Kancer je veoma opasan, i ozbiljan. Ali nemoj se brinuti zbog mene... molim te, nemoj se brinuti...
Džejk: Ne želim da te izgubim... Neće ti se ništa dogoditi, zar ne..?
Anđela: Neće..! Ne brini se, leukemija mi se ne može vratiti više. Zdrava sam..!
Sa olakšanjem sam izdahnuo i zavrteo je u naručju. Neću je izgubiti, ona je zdrava. I moja je.
Anđela: Ne želim da se brineš oko toga, jer mi se leukemija neće vratiti nikad. Sa tim je završeno.
Donja usna mi je zadrhtala, pa sam zažmurio. Najveći sam srećnik što je imam u svom životu.
Anđela: Dođi da šetamo još malo dok nije pao mrak.

Sa osmehom me je uzela za ruku i povela ka već utabanoj stazici. Niz put su se nizale zimzelene jele pokrivene snegom dok je oko njihovih stabala sneg bio učvršćen.
Anđela: Nemoj više da prećutkuješ ovakve stvari, bezveze se mučiš.
Složio sam se sa njom, nema potrebe da krijem svoje misli od nje. Zaostao sam malo za njom i sa zemlje uzeo sneg u ruke. Oblikovao sam ga u grudvu i gađao ka njoj. Pogodila ju je pravo u gornji deo leđa.
Anđela: Džejk!
Iznenadila se mojim malim zlodelom, pa se i ona sagla i gađala me svojim grudvama.
Džejk: Nemoj!
Anđela: Šta nemoj?!
Gromoglasno se smejala dok me je neprestano gađala snegom. Grudvanje se orilo zajedno sa našim smejanjem. Februarski zimski vazduh nam je hladio lica, a sneg je klizio ispod naše obuće koliko smo snažno gazili po njemu. Zagrizao sam usnu zločesto i zatrčao se ka Anđeli, podigavši je sa zemlje.
Anđela: Džejk! Šta radiš to?!
Džejk: Zabavljam se!
Vrištala je prebačena preko mog ramena, ali se nije opirala. Bacio sam je u dubok sneg i legao preko nje.
Anđela: Stvarno si lud!
Džejk: Ti si me izludela.
Sneg ispod njenog tela se polako topio i oboje smo propadali sve dublje i dublje u njega, ali su naši pogledi ostali zaključani. Hladnim dlanovima mi je dotakla obraze i spojila nam usne. Ugrejali smo ih ljubljenjem, pa nam zima nije mogla ništa. Ispod mog tela se izvila i vreli dah sa njenih usana je zagrlio moje.
Anđela: Volim te, Džejk...
Džejk: I ja tebe volim, Ejndžel...