Neprobojno srce [Prva knjiga]

Prvi poljubac

Anđela: Hoće li biti vredno ovolikog penjanja?!
Džejk: Naravno da hoće! Znaš da nikad ne omanem!
Viče mi odozgo samouvereno kao da je prokleti Ajnštajn! Zaostajem za njim dobrih dvadeset metara, a penjanju nije još kraj.
Anđela: Ako umrem, neka se zna da si me ti ubio!
Džejk: Ubio bih te ja na drugi način.
Uz okret i namig meni nastavi da hoda kao dečačić, pa pocrvenim. Ne sad takve misli da imaš, Anđela!
Džejk: Ajde požuri, propuštaš pogled!
Već je stajao na vrhu i čekao me sa rukama na bokovima.
Anđela: Umreću.. nisam u kondiciji..
Prekinem sa blebetanjem ugledavši prizor ispred sebe. Stotinu malih i svetlih tačkica naznačavaju prozore njujorških zgrada i zajedno osvetljavaju čitav Menhetn, a i više.
Džejk: Šta kažeš?
Anđela: Ovo je... predivno! Nikada lepši pogled nisam videla!
Oduševljeno sam pružila par koraka ispred sebe i razdvojila usne. Njujork živi noću i to se na ovom prizoru vidi. Iz njega izbija energija, iz zemlje izbija život. Crna i tanka metalna ograda sa srebrnim šiljcima je ograničavala kretanje, a samo jedna klupica je bila ispred nje. Nijedne druge nije bilo u blizini, niti igde. Ovde se jedino može sesti.
Anđela: Kako znaš za ovo mesto?!
Džejk: Par meseci pred useljavanje u hotel sam obilazio okruženje i zahvaljujući zamišljenim koracima sam dospeo ovde. Dolazio sam par puta, da razbistrim misli, izbacim bes, nekad se i isplačem..
Zadnju reč gotovo nečujno izgovori. Njegovi teški trenuci su ovde zabeleženi i njegove... suze. Ne deluje mi kao neko ko mnogo plače, ali...
Džejk: Mislio sam da bi bilo lepo da ovo mesto podelim sa tobom. Sad i ti možeš ovde da dolaziš. Kad se naljutiš na mene...
Anđela: Ne mogu se naljutiti na tebe.
Prekinem ga usred rečenice i zadovoljni smešak mu se ocrta na licu. Kao slatki mali dečačić je...!
Džejk: Hajde da sednemo.

Prišli smo klupici i umesto da kao sav normalan svet sednemo kako treba, seli smo na naslon, a noge stavili na sedište klupe. Kao pravi brucoši ili neki manijaci iz parka. Pre će biti manijaci..!
Džejk: Šta je to sa tobom?
Anđela: Šta sa mnom?
Zbunjeno se okrenem ka njemu.
Džejk: Mirno mače, a zapravo divlja tigrica. Provalio sam za Skarlet.
Anđela: Aaa to...
Sa smeškom spustim pogled i počnem da lomim prste.
Anđela: Ne može da dira nešto što je moje.
Džejk: Tvoje?
Anđela: Mhm..
Ajde još samo pitaj šta je to moje! Ubiću se odmah!
Džejk: Nisi morala, ono što je tvoje ostaje tvoje.
Osmeh mi se razvuče, te odmahnem glavom kratko.
Džejk: Jesi li bila sa nekim? Dok si bila u Srbiji?
Anđela: Misliš na momka?
Džejk: Da.
Udahnem duboko negirajući.
Anđela: Nisam. Nisam ja te sreće u vezama.
Džejk: Nisi imala momka nikad? Sa dvadeset godina?
Anđela: Imala sam neuzvraćene ljubavi, ako se to računa.
Dodam uz smešak, kiseo smešak.
Anđela: Uvek sam bila drugarica, ništa više. Možda to i nije za mene. Veze, romantika i ta sranja..!
Osećala sam se neprijatno, čak i poniženo. Sa dvadeset godina ni prvi poljubac nisam imala i ionako su me svi čudno gledali zbog toga, a sad će i Džejk. Ustala sam sa klupice i stavila ruke u džepove. Maleni kamenčić sam šutnula i odmah za njim našla drugi kao žrtvu.
Anđela: Jesi li ti imao devojku?
Džejk: Jesam. Jednu.
Samo jednu? Čudno. Zaklela bih se da je imao više njih.
Anđela: Samo jednu?
Uz ironičan osmeh upitam okrećući se ka njemu, te on klimne glavom.
Džejk: Da. Zvala se Aleksis.
Pa naravno, Aleksis! Ko još nema bivšu koja se zove Aleksis?!
Anđela: Što nije uspelo?
Džejk: Nije ni trebalo da uspe, trajalo je možda mesec dana samo.
Samo..? Želeo je da traje duže?
Anđela: Još uvek se čuješ sa njom?
Džejk: Živi u mom kraju, u Bronksu. Mada je nisam video odavno.
Anđela: Mhm..
Zašto me sad to boli?! Nisam ljubomorna! Ali me ta Aleksis ljuti jako! Možda ga je ona povredila...
Ustao je i stao sa moje desne strane, te je stavio ruke u džepove kao ja.
Anđela: Bio si skoro kući?
Džejk: Nisam, trebalo bi uskoro da odem da posetim mamu.
Anđela: A.. tvoj tata?
Nesigurno upitam plašeći se njegove reakcije.
Džejk: Ne živi sa nama. Preči mu je bio posao od porodice i nikada ga nismo viđali kod kuće. Retko kad ga i sad viđamo. Za mene postoji samo majka.
Klimnula sam glavom ćutke krišom ga gledajući. Držao je finu masku na licu, sakrio je razočarenje.
Anđela: Zbog toga si besan? Zbog njega?
Džejk: Sve znaš.
Topao osmeh mu se vrati na lice i najzad se i ja nasmešim. Ne mogu se odupreti ovim osećanjima koliko god ja to želela, ne mogu ga zamrzeti. Mogu ga samo još jače zavoleti...
Anđela: Pa našao si baš lepo mesto...!
Skrenem pogled ponovo ka gradu, ali me njegove reči preseku.
Džejk: Hoćemo li se još igrati ili ćemo prestati?

Naglo vratim pogled na njega i uočim baš ozbiljan izraz lica. Nemoj sada to, Džejk...
Anđela: Šta...?
Sa obe ruke me je uhvatio za struk i suzbio uz sebe. Kukovi su nam bili spojeni, a meni se srce polako povezivalo sa njegovim.
Džejk: Stvarno želiš da se pravimo ludi i dalje?
U mraku su se njegove oči caklile dok su gledale moje. Usna mi je nesvesno zadrhtala, a ruke su mi se same našle na njegovim nadlakticama.
Anđela: Zar se pravimo ludi?
Džejk: Anđela.
Anđela: Šta?
Opomene me izgovarajući moje ime, ali ne padam ja tako lako. Ne mogu izgovoriti to prva, jednostavno ne mogu. Plašim se odbijanja, odbacivanja. Ne želim da me Džejk odbaci..!
Džejk: Mnogo si tvrd orah.
Cokne jezikom i spusti se pravo na moje usne. Zasisao ih je gladno i tek posle par sekundi sam zažmurila. Uzvratila sam mu poljubac, bar onako kako mislim da treba da ga poljubim, a zatim su mi se ruke našle oko njegovog vrata. U mrtvoj tišini brega odjekivali su poljupci naših usana. Trnele su mi usne, kao da je varnica pala na njih i užarila ih. Ta varnica su bile Džejkove usne.
Prsti su zamrsili njegovu kosu i počeli blago da je čupkaju, a unutrašnjost mojih usana je želela još Džejka. Njegove usne, jezik, dah - sve sam to želela odmah.
Ne skidajući ruke sa mog struka, odvojio se i poluotvorenih očiju me pogledao. Isti pogled sam i ja imala.
Džejk: Pravićemo se i dalje ludi?
Anđela: Posle ovoga, ne.
Osmehnuo se uz blago prevrtanje očima, pa se opet obruši na usne. Ovaj put je teklo baš glatko, spojili smo se mnogo laganije da su naše usne gotovo zaplesale valcer. Njegov vreo jezik me je pecnuo u uglu usana i cela koža na telu mi se naježila.
Džejk: Jel to toliko bilo teško uraditi?
Anđela: Zaista, jel bilo teško?
Džejk: Prvi sam pitao.
Anđela: Druga sam pitala.
Mangupski se nasmešio čuvši svoje odgovore iz mojih usta, pa me je nežno podigao u zagrljaj. Nesvesno sam pustila kikot držeći ga čvrsto u zagrljaju. Ili je on mene držao čvršće.
Džejk: Mogli smo ovo odavno da uradimo..
Anđela: Mogli smo da si ti shvatio.
Džejk: Većeg baksuza nisam sreo..!
Zavukla sam lice kraj njegovog vrata, a on nas je približio ogradi. Naslonio se zadnjicom na nju ne puštajući me iz naručja.
Srce mi je zalupalo kao ludo, Džejk me je poljubio..! Tako divno i nežno, a opet dovoljno da sve moje misli rastopi kao čokolada na suncu
A onda, opet taj osećaj. Osećaj nesigurnosti, nemira, strah. Odbacivanje. Samoća. Sve se uskomešalo.
Džejk: Zašto drhtiš?
Nisam ni shvatila da sam od tog straha zadrhtala snažno. Kako da mu kažem da se bojim?!
Anđela: Bojim se... Ne želim da me...
Džejk: Neću. Obećavam da neću. Ne bih mogao da te povredim.
Utešne reči plivale su u malom jezercetu ljubavi stvorenom samo za Džejka. Da li to stvarno misli? Ne bi me valjda lagao?
Džejk: Znam da se bojiš... Ali neću uraditi ništa od čega ti strahuješ.
Na tren sam se osmehnula i još bliže šćućurila uz njega. Bar mi sada prijaju te reči, bar me sada čine sigurnom. Barem na kratko...
Anđela: Mogao si i na basketu ovo da uradiš.
Džejk: Ne pridikuj. Želeo sam ovde, zar nije lepo?
Anđela: Nisi mogao bolje mesto da izabereš..
Odmakla sam se uz osmeh, a zatim obavila ruke oko njegovog vrata. Ne mogu sada misliti o problemima i brigama, želim da ova noć bude bezbrižna.
Anđela: Dodaj slobodno još jedan trofej u svoju kolekciju. Ti si mi prvi poljubac.
Džejk: Prvi..?!
Klimnula sam glavom. Iznenadilo ga je, ali i obradovalo.
Džejk: Amerikanac ti je prvi poljubac. Lepo vala..!
Anđela: Nisam baš ekspert, ali valjda je lepo delovalo..
Džejk: Dođi još malo da te naučim...
Uz osmeh me je privukao za struk i spojio nam usne. Ugrejao me je u decembru, na minusu, sa snegom oko nas. Samo par njegovih poljubaca je minus pretvorio u plus.
Ništa više nije bilo potrebno.
Samo on.
I ja.
Nas dvoje.
I naši poljupci.