Neprobojno srce [Prva knjiga]

Budi uz nju zauvek

✻TOG POPODNEVA✻

Čekao sam uzalud, neko bi rekao. Možda bi i bio u pravu, ali ja nisam bio spreman da Anđelu napustim. "Ti si lud kad trčiš za njom", neko bi rekao. Možda i jesam lud. Mnogi bi zamrzeli osobu koja ih je ostavila i povredila, ali ne i ja. Boli me srce jer je ono voli, jeste me povredila, ali ja i dalje ne mogu da je ostavim. Nikada ni neću moći da je zaboravim.
I za volanom su mi se razne misli motale po glavi, svim svojim najmračnijim bolovima sam želeo svesno da načinim udes. Da okončam svoj život, jer bez Anđele jedva dišem, a kamoli živim. Prolazio sam pored raznih bandera želeći da samo za sekundu okrenem volan i sve okončam. Nisam ni to mogao, povredio bih je. Ne mogu dozvoliti da ona pati nakon moje smrti.
Melodi se nisam ni najavio, ali nisam znao gde da odem. Sa Anđelom nisam mogao da razgovaram, Mia je rekla da ne odustajem i da budem uporan. Ali, da li će to uopšte nešto značiti? Parkirao sam se ispred njene kuće i snažno zalupio vratima. Više za svoje postupke nisam ni mario niti odgovarao. Sa knedlom u grlu sam pokucao na ulazna vrata drhtavom rukom, a onda sam je vratio u džep farmerki. Melodi će odmah znati da nešto nije u redu po mom izrazu lica. Nema svrhe ni da se trudim da glumim pred njom.
Melodi: Džejk dušo, šta se desilo?
Zabrinuto me je pogledala čim je otvorila vrata. Znao sam, odmah će videti sve.
Džejk: Zdravo, mama.
Glas mi se utanjio kao kod malog mačeta. Čak je i on tugovao za Anđelom. Dođavola, sve u meni je tugovalo za njom!
Melodi: Gde je Anđela?
Džejk: Mama, ona... nije..
Bez ijedne dodatne reči sručio sam se u njen zagrljaj. Zaplakao sam kao mali dečak kraj njenog vrata snažno je grleći. Nisam više imao nikoga osim nje, i Anđela me je ostavila.
Džejk: Ostavila me je.. Anđela me je ostavila.
Melodi: Č-čekaj, polako... Smiri se, sine.

Zabezeknutog lica, ipak je uspela da me smiri i smesti na sofu u dnevnoj sobi dok je ona kuvala čaj u kuhinji. Ovde smo plesali kada sam je prvi put doveo da upozna Melodi, onda me je sledeći put zasenila u svojoj haljini boje krvi. Tada je pokrenula lavu koja je duboko u meni tinjala i čekala da eruptira. Ne mogu više ovu glasnu tišinu u glavi da podnesem!
Melodi: Popij malo čaja, ugrejaće te i bolje ćeš misliti. A sad mi kaži šta se dogodilo.
I uz čaj sam plakao, nije mi dovoljno bilo plača za sve ove godine.
Džejk: Ni kad je otac otišao nije bolelo kao sad. Ovo je... nadrealna bol, prosto nisam znao da ovako može boleti raskid.
Melodi: Džejk, ne razumem zašto je to uradila? Da li se nešto dogodilo?
Džejk: Plašila se uvek, da mi nije dovoljna, da nisam srećan sa njom, plašila se da ću je ostaviti. Bila je nesigurna, a ja sam čak to i voleo kod nje, sa lakoćom sam je razuveravao svih nesigurnosti i strahova. A onda je rekla da su ti strahovi pobedili... Stali su između nas...
Mogao sam osetiti Melodin pogled na sebi dok su moje oči zurile negde u daljinu. Možda sam izgledao kao zombi, možda kao duh. Na čoveka nisam ličio nimalo.
Melodi: Oh Džejk... nisam znala da se toliko plašila gubitka tebe. Da sam znala, ja bih je razuverila takođe.
Džejk: Ono što mi je rekla na rastanku... da će me voleti zauvek i da želi da budem srećan... Nikada neće biti moguće bez nje. Nikada neću moći da budem dobro bez Anđele.
Zavukao sam lice u šake i pustio milion novih suza napolje. Nikad mi oči neće presušiti, mogu zauvek da plačem za mojom Ejndžel.

Melodi: Moj Džejk... pogledaj me.
Čim sam podigao pogled, Melodi je stajala iznad mene, te me je uhvatila za obraze.
Melodi: Ovo nije Džejk kojeg ja znam. Znam ranjivog Džejka i prepoznajem ga u tebi, ali vidim i nekog drugog. Vidim Džejka koji se misli da odustane.
Džejk: Ne, ja nikad ne bih...
Melodi: Srce ne želi da odustane, ali um je umoran. Vreme je da ugasiš um i da daš kormilo srcu, jer će te ono voditi do Anđele. Ne smeš da odustaneš od nje, Džejk. Ni po koju cenu. Koliko god ona bežala od tebe, gurala te... ona želi da se uveri da ćeš zaista biti uz nju. Pogrešila je i ona što je tražila raskid, ali ona to ne shvata. Ne shvata da raskidom ne može rešiti stvari. Ona će umreti bez tebe, a i ti ćeš umreti bez nje. Anđeli treba podrška i oslonac, Džejk. A to si ti, i niko drugi.
Dala mi je ohrabrujući osmeh i obrisala mi suze sa lica. Sve sam ovo već znao, ali je Melodi to ispričala na potpuno drugačiji i mnogo bolji način. Doprla je duboko do mene.
Melodi: Kada je vaš otac otišao... ja sam bila slomljena. Nisam videla smisao mog života. A onda si se ti jedno veče ušunjao u moju sobu dok sam plakala noseći u jednoj ruci plišanog medu sa kim si spavao otkad je on otišao. Drugom rukom si me dotakao i onako slabašno se osmehnuo, a zatim si rekao: "Seka i ja smo sa tobom, mama. Nemoj plakati.". Nije postojala bolja uteha od te, Džejk.
Čak sam se i ja sećao tog trenutka, kroz maglu. Ja sam bio taj koji je vukao Sandru i Melodi kroz taj pakao koji je otac napravio.
Melodi: Želim da odeš, da staneš ispred Anđele i da joj kažeš: "Nikada te neću napustiti koliko god ti bežala od mene. Jer ću zauvek biti tvoja podrška i oslonac koji ti trebaju u životu.". Razumeš li me, Džejk?
Streljala me je svojim pogledom. Odlučnim i staloženim pogledom. Svoje reči je sadila temeljno u moje misli, sve dok nisam klimnuo glavom.
Džejk: Razumem.